Православље и демократија

Грубо узевши, руски религијски мислиоци могу се поделити на он који су ишли низ струју, он који су ишли против струје и они који су с налазили изван струје. О овим последњим заправо се и не може  говорити у множини, јер је практично једино Лав Шестов остао до краја живота неко ко је размишљао изван политичке вреве.

Већ сама ова чињеница социолошки је индикативна. Она сведочи пре свега о снази политичког притиска коме су  руски религијски мислиоци били изложени, најпре у царској Русији, а потом, у знатно већој мери, у совјетској верзији комунизма. Према репрсивним режимима свако ко мисли мора се на неки начин одредити, па било тако што ће их улепшавати, било тако што ћe их критички сагледавати.

У руском 19. веку заставу оспоравања постојећег политичког поретка носио је само Владимир Соловјов. Међутим, у 20. столећу његови следбеници увелико преовлађују међу религијским филозофима Русије.

И ова чињеница социолошки је индикативна. Са почетком 20.века у Русији се отвара већи простор за политичке и духовне слободе, па тако настају основне претпоставке за то да известан број даровитих и по свом психичком склопу бунтовних личности у религијско филозофском облику испољи своје критичке ставове.

На подручју Совјетског Савез духовна делатност ових бунтовних мислилаца окончана је њиховим прогонством, али и у емиграцији морали су се одређивати према комунистичком поретку што је био ухватио  корена у њиховој отаџбини, а највећи међу њима, Булгаков и Берђајев, задржали су свој ранији критички однос према руској царској власти.

Истини за вољу, самим чином одређивања неког становишта као критичког или апологетског не може се још увек установити мера његове истинитости и вредности. Међутим, анализа апологетског, или како би Соловјов рекао „пузећег“, религијско – филозофског правца руске мисли упућује недвосмислено на закључак да је овај правац како у теоријском тако и у емпиријском погледу био рђаво заснован. Натурализам Леонтјева и Данилевског, коме је краће време био склон и Николај Берђајев, није проблематичан само због тога што подразумева стављање знака једнакости између природе и друштва, него и стога што у потпуности искључује било какву истинску религијско – филозофску опцију и то не би требало посебно доказивати.

Опсежније разматра захтева, међутим, „хришћански“ алиби руских апологетских мислилаца, а пре свега њихов покушај да за своје гледиште нађу потврду у Новом завету, односно у Христовом изворном учењу.

На први поглед неке Христове речи као да им иду у прилог, а у првом реду она позната порука: „ Дајте ћесару ћесарово, а Богу божје“.

Ако се порука Сина божјег размотри изван контекста у коме је изречена, онда је она несумњиво позив на послушност свакој власти без разлике, у овом случају као тоталитарној власти римске империје тако и ништа мање тоталитарној власти ондашњих Јевреја.

Истина, остаје онда нејасно како се могло догодити да неко ко је наводно тако недвосмислено лојалан ондашњим властодршцима буде од стране тих истих властодржаца разапет на крст.

Недоумица о којој је реч отпада  чим наводни позив Христов на послушност  властима онога доба сагледамо у његовом изворном контексту. Порука „Дајте ћесару ћесарово, а Богу божије“ није била намењена апостолима већ Христовим непријатељима који су били наумили да га испровоцирају, а потом и денунцирају, римском прокуратору. У овом погледу једнодушни су аутори сва три јеванђеља у којима се налази епизода о плаћању пореза, а писац Јеванђеља по Луки и сасвим одређено каже да је циљ фарисеја и иродоваца био да Христа изруче римским властима тако што ће га навести да каже нешто што би оправдало његово гоњење.

Јеванђелисти о којима је реч једнодушни су и у суду да је Христос прозрео лукавство својих противника, те да је његов одговор био начин да се избегне једна вешто постављена замка. Према томе, Христов позив на послушност ћесару није начелног већ тактичног карактера. Другим речима, Исус није апеловао на лојалност тоталитарним режимима онога доби него је само домишљато отклањао опасност која му је од истих режима претила.

Апологетска струја руских религијских мислилаца није се, дакле, могла с правом позивати на Христово научавање и његов живот, научавање и живот који су по свом духу били потпуно супротни тоталитарном поретку и тоталитарним моћницима онога света. На ово и овакво учење и овај и овакав живот са знатно више разлога могли су се позивати они религијски филозофи који су ишли против струје.

Посебан осврт у склопу ових завршних разматрања заслужује и распрострањено уверење да између религијске филозофије у духу православља, и руске или словенске националне припадности с једне стране и византијске  традиције с друге стране, постоји извесна дубока духовна, такорећи мистична веза.

Оставимо ли по страни проблем византијске духовности, који за нашу тему није од пресудног значаја, ваља најпре указати на чињеницу да византијска политичка традиција нема у себи ништа што би се битно разликовало од традиционалних деспотских уређења старог времена.

Додуше, византијски цар, као уосталом и сви хришћански цареви, није имао статус Бога, али је зато био намесник божји на земљи, „космократор“, или другим речима господар света, а све што се на његову личност односило имало је атрибут светости. Своју круну византијски космократор добијао је наводно од анђела или чак од самог Христа, па је тако под плаштом хришћанске правоверности у Византији остао очуван стари, добри пагански принцип обоготворења земаљских власти, односно њихових носилаца јер у начелу нема много разлике у томе хоћемо ли неког владара прогласити за Бога или пак намесника божјег на земљи.

Државни принцип Византије и његова идеолошка легитимација били су у суштини истоветни са свим другим, у друкчијим историјским околностима насталим, деспотским управама. Ову „интернационалну“ природу византијског државног начела најбоље је уочио његов ватрени поборник Константин Леонтјев, када је у свом аутобиографском спису Моја књижевна судбина записао да би стари словенофили на питање шта је боље – стапање Руса са Јужним Словенима, уз губитак сопствене културне оригиналности, или „савез, зближавање па и мешање чак са Турцима, Тибетанцима и Индусима“ у циљу стварања нечег оригиналног, одговорили да је боље ово последње. [77]

Разуме се, Леонтјев по оригиналношћу овде није подразумевао оно што се обично подразумева под тим појмом, већ деспотско државно уређење, заједничко и Турцима и Византинцима и Русима, у коме по природи ствари није било ничег оригиналног.

Отуда потиче и гнев Леонтјева на Јужне Словене или тачније Србе и Бугаре, којима је љуто замерао пресађивање западњачких демократских институција на словенско тле. У свом главном спису Византизам и словенство Леонтјев је истицао да не види никакве гарантије за то да се у Србији може успоставити апсолутна монархија, јер Срби нису умели да отрпе чак ни самовољу свог ослободиоца и националног јунака Милоша, захтевајући устав, упркос високој мери сопствене патријахалности. [78]

Да је Леонтјев добро проценио политички смер у коме се Србија била запутила, најбоље показује период владавине Петра I Карађорђевића с почетка овог столећа. У време Петра I, Србија је, под окриљем парламентарне монархије, имала аутентичне демократске институције.

Једна истинита прича из тог времена довољна је да нам то илуструје. На препоруку Петра I дворски баштован је почео да сади шебој у дворској башти. Сазнавши за ову краљеву препоруку, опозиција је покренула расправу и парламент је донео одлуку да краља укори и да му не дозволи да се убудуће меша у послове дворског баштована.

Није, свакако, случајно ни то што је краљ Петар I превео и на српском језику објавио класично дело либералне политичке филозофије О слободи, Џона Стјуарта Мила.

Чињеница да је овај и овакав демократски режим могао ухватити корена у Србији, речито  оповргава уверење или тачније предрасуду да словенски народи такорећи органски не прихватају демократске политичке институције.

Истина, политичка историја Русије, као да доводи у питање овај наш закључак. Међутим, не треба сметнути са ума да је у тзв. фебруарској револуцији спонтаном акцијом самих Руса укинут самодржавни политички поредак, и да је бољшевичка варијанта самодржавља устоличена насилним путем, да и не говоримо о томе да су на последњим слободним изборима бољшевици, упркос парама немачког цара и упркос за њихову идеологију погодним историјским приликама, остали у мањини.

Леонтјев је, дакле, добро увидео да не постоји никаква мистична спрега између православља, византизма и националне односно расне припадности Срба, Бугара или Руса, као и свих других словенских народа уосталом. Према томе, ако данас неки словенски народи, међу којима и српски народ, имају деспотску државну управу, она је искључиво последица одређеног сплета историјских околности. Реч је, значи, о нечем што није везано на небу него на земљи.

А све што се на земљи веже, по природи ствари не траје вечито и на земљи ће се и развезати.



[77] Моя литературная судьба, New York, London, 1965, стр. 57.


[78] Восток, Россия, Словенство, том 1, Москва, 1886, стр. 128.
Никола Милошевић, Православље и демократија, Београд, Нови Сад, Терсит Прометеј, 1994. 73-80 стр.