Данас пред нама стоје три суштинска питања. Одговори на њих требало би да нам помогну да разумемо садашњи тренутак у историји српске нације и да откријемо узроке и последице укупног стања у којем се наш народ налази.
Прво питање је идеолошко: како су се и зашто повезали комунизам и национализам у јединствену идеологију названу србокомунизам?
Друго питање је национално: докле су на путу националног и културног просвећивања Срби стигли пре успостављања комунистичке власти и у каквом су стању дочекали његов силазак с историјске позорнице?
Треће питање је политичко: какву врсту промена је могао да донесе 5. октобар 2000, а зашто није? Који су разлози што тај догађај није обележио српску историјску прекретницу и каква је та прекретница требало да буде?
Срби су одавно изгубили правац свог националног кретања. Лутајући по беспућима обмана и заблуда током највећег дела двадесетог века, они су подлегли наопаким представама и о себи и о свету који их окружује. Неспособни да пронађу изгубљени путоказ и своје погледе усмере ка будућности, Срби деценијама посрћу и падају све ниже. Њихов данашњи положај и свест не обећавају брз и сигуран излаз.
Није да решење не постоји. Нетачно би било установити да је изгубљено све и да за Србе више нема спаса. Али, непријатна је истина да се до тог решења не може доћи лаким и безболним путем.
Срби одавно немају интелектуалну елиту кадру да народу понуди један заокружен национални и кутурни образац. Како је до тога дошло јасно је као дан. Српска елита је готово сасвим ушчезла током педесетогодишње владавине комунизма. Утицај предратне елите опадао је постепено да би последњих двадесет година сасвим нестао. Оно чиме сад располажемо није ни интелигенција ни елита. То је гомила скоројевића, слабо образованих и морално поткупљивих. Њихова интелектуална слабост, неспособност сагледавања ни прошлости ни садашњости, неразумевање савременог света, оптерећеност комунистичким слепилом, примитивним национализмом, удариле су печат стању српског духа у данашњем времену.
Српству је данас најпотребније укупно народно просвећивање. То је, дабоме, дуготрајан процес који изнад свега подразумева ослобађање од талога комунистичког наслеђа. То је истовремено и процес одвикавања од лоших навика и обичаја стечених током последњих пола века; одбацивање погрешних предубеђења и представа о стварности; препознавање истинских вредности и својих и туђих; најпосле, дефинисање једног савременог националног и друштвеног модела у којем Срби могу да се развијају и напредују индивидуално, пре него колективно.
Без тога тешко да ћемо пронаћи прави пут.
Милан Ст. Протић, Изневерена револуција, Београд: Чигоја штампа, 2005, 311-312 стр.
Нема коментара:
Постави коментар