Стање српске нације, у данашњем времену, јесте ово. Срба, деценијама већ има све мање. У Србији се више умире, него што се рађа. Тужна је чињеница да Срби губе трку с природом.
Срби су данас најстарији народ у Европи. Наша просечна старост креће се око четрдесет година живота. Србија је земља старих , а не младих.
У читавој Србији, с Косовом и Метохијом, Срба има једва нешто више од 60 процената укупног становништва. Остало су националне мањине, од којих Албанаци имају највишу стопу природног прираштаја међу европским народима. Неће протећи много док срби не псотану мањина у самој Србији. У таквим условима се показало немогућним сачувати државну и националну постојаност.
У дватесетом веку, Срби су изгубили око два милиона душа. Једну четвртину укупног становништва у Првом светском рату. Велика победа у великом рату плаћена је прескупом ценом у крви. У Другом светском рату најмање седам стотина хиљада Срба је погинуло или побијено. 78
Од 1944. Наовамо, хиљаде најбољих Срба напушта Србију и одлази у бели свет да се више не врати. У интелектуалном смислу, Србија сваке године остаје без највреднијег дела свог народа, без наде да се тај губитак икад може надокнадити. Као човек који болује од крволиптања, Србија не успева да спречи одлазак своје учене омладине.
На основу ових особина излази да Срби спадају у старе европске народе. И по свом трајању и по својој историји они то и јесу. Зато Срби више не располажу оном животном снагом која одликује младе народе. Срби се биолошки обнављају тешко, опадајући у броју у свакој идућој генерацији.
Ако немају младости, Срби би требало да имају мудрости. Некад су битке добијали на снагу, данас за то више нису кадри. Уместо песничењем са издржљивијим од себе, требало би да умеју да побеђују разумом. Њихова предност лежи у историјском искуству, а не на бојном пољу.
Под србокомунистима, су авај, радили све супротно. И довели себе на ивицу понора.
Посртаће Срби и у будућности док не буду схватили да су природни опстанак и унутрашње просвећивање нације важнији од сваког дела државне територије. Име и уважавање стичу се духовном, а не физичком величином. Снагом мисли, а не ударцем батине. Први услов за то јесте излечење од националне мегаломаније. Самозване српске елите много пре него рањеног и обманутог српског народа. Заражено ткиво се мора одстранити, иначе ће оболети читав организам. Болно? Да, али једино спасоносно.
78У Првом светском рату Србија је изгубила око 1, 200, 000 становника и то највећим делом мушког у пуној животној снази.
По званичним подацима у Југославији је било 1, 706, 000 жртава у Другом светском рату. Изгледа ипак да је ова бројка претер. Неке презизније статистике се задржавају на цифри од око једног милиона од којих највећи део отпада на Србе.
Милан Ст. Протић, Лица и наличја - Изневерена револуција 2, Београд: Чигоја штампа,2006, 230-231 стр.
Нема коментара:
Постави коментар