Оскар Ромеро

Аутор: Растко Јовић

Док је узносио Дарове на Литургији, узносио свет Богу кроз дарове хлеба и вина, мецима је био погођен предстојатељ евхаристијског сабрања. У беседи коју је изговорио само неколико тренутака пре смртоносних пуцања, епископ је казао: „Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас.“ Онај који је изговарајући ове речи био смртно рањен јесте архиепископ Сан Салвадора Оскар Ромеро (1917–1980). Убијен је у име режима Салвадора, у име „14 богатих породица“ које су управљале државом одводећи становништво у ропски систем, сиромаштво, очај, незапамћено насиље и убиства. Пре него што је постао епископ, Ромеро је радио тешке послове, а једно време је био и дрводеља. Потицао је из сиромашне породице која није била у стању да финансира његово школовање. Он успева да упише богословију, а касније из Салвадора одлази у Рим на студије. У чин свештеника рукоположен је 1942. године у Риму, а због недостатка свештенства у својој родној земљи враћа се 1944. у Салвадор. У Салвадору обавља многе дужности, да би 1970. године био постављен за викарног епископа Сансалвадорске архиепископије. Сам архиепископ Луис Чавес Гонзалес (Luis Chávez y Gonzalez) био је одушевљен II ватиканским концилом и спроводио је реформе овог сабора. У тим година, док је био викар, Ромеро је испуњавао дужности које је добијао од архиепископа, али, како није подржавао уношење толиких промена, већ тада је доживљаван као конзервативан. Године 1974. изабран је за област Сантјаго де Марија (Santiago de Maria), а већ 1977. унапређен је у чин архиепископа Сан Салвадора. Како је почетком 1970-их био конформиста, строго послушан структурама цркве и државе, његов избор за архиепископа није наговештавао никакав отпор власти, већ напротив – значио је да држава у свом владању неће наилазити на прекоре црквеног поглавара. Оскар Ромеро је као нови архиепископ био јасна порука властима да ће и даље моћи несметано да убијају, док ће римокатолички архиепископ, по њиховом мишљењу, да прича приче о индивидуалном спасењу без мешања у државна питања. Дубина несреће, трагедија земље и број убистава довешће до тога да Оскар Ромеро од конзервативног свештенослужитеља постане хришћански епископ који помаже и брине, али и диже глас против неправде и нељудскости. Иако је и раније помагао сиротињи издвајајући велике суме новца из црквене али и своје личне касе, убрзо ће схватити како то није довољно. И не само да није довољно него је неопходно учинити много више, па тако он записује у свој дневник: У„Свет сиромашних нас учи да ће ослобођење доћи само онда када сиромашни нису само на крају ланца помоћи Владе или цркава, него онда када су они сами господари и активни учесници својих сопствених напора за ослобођење.“ У овим речима се већ види визија човека који је својим очима, али и целокупним искуством доживео несрећу народа. Живећи са сиротињом, сахрањујући брутално убијене свештенике и сељаке, он полако проживљава трауму друштва, те разумева да је неопходно устати против система. Помоћ сиротињи, каква год и колика год да је она, само одржава и купује нељудски систем који увек и изнова ствара неправду задржавајући сиротињу на маргини друштва. Без обзира на то што се трудио да се не меша у политику, после многих убистава оштро је протестовао представницима режима. Говорио је јасно и о политици и хришћанству: „Влада не би требало да сматра свештеника који устаје у одбрану социјалне правде као политичара, или субверзивни елеменат, јер он испуњава своју мисију у политици општег добра.“ На његове протесте власт је имала да му понуди само циничан одговор који можда најбоље осликавају речи пуковника Молине: „Мантије нису отпорне на метке.“ Нељудски услови живота нагнали су велики број радника да се укључе у „мале црквене заједнице“ које су проповедале хришћанско учење о социјалној правди, желећи да реформишу друштво у светлу Јеванђеља. Појединци су се латили и оружја, била је то одлука која је произашла из безнађа. Све ове активности су, од стране власти, поистовећене са марксистичким погледом на свет, а тзв. „14 (аристократских) породица“ су наредиле убиства штрајкача, синдикалиста, учитеља, часних сестара, свештеника, једном речју свих оних који су могли бити глас промене. Настојања армије да учествује у овим убиствима била су додатно појачана „водовима смрти“, тј. плаћеницима који су немилосрдно убијали, силовали, киднаповали и мучили по целом Салвадору. У држави која је имала свега 5,5 милиона становника, биланс је био застрашујући – између 75.000 и 80.000 људи је убијено, а 300.000 је нестало и никада нису пронађени. Свој отпор безумљу у којем је живео Оскар Ромеро је отпочео отвореним обраћањем председнику Салвадора као и одбијањем да било ко из архиепископије учествује у јавним церемонијама заједно са властима. Када то није дало довољно резултата, он чини нешто што је без преседана – забрањује Литургију у свим црквама осим једне – катедралне. Овим гестом је на једном месту, на Литургији, сабрао више од 100.000 људи, а саслуживало је преко 100 свештеника. У току службе, епископ Ромеро је оштро критиковао режим и његов нељудски лик, али је такође нагласио да хришћани морају понудити алтернативу, јер познавати Бога је идентично са остварењем правде за сиромашне. „Даваше правицу сиромаху и убогоме, и бијаше му добро; није ли то познавати ме? Говори Господ“ (Јер. 22, 16). Његова активност, али и снага и непоколебљивост коју је показао пред моћницима, одлучила је његову судбину – убијен је 1980. године, само три године после постављења за архиепископа у Сан Салвадору. На сахрани се број присутних људи мерио десетинама хиљада, па је власт у току сахране пуцала на окупљени народ, аутомобили су дигнути у ваздух, а снајперисти су насумично гађали. Ни његова смрт није дала мира његовим противницима, него их је то одвело у још већи страх јер су посегнули за најгрубљом силом. Али, вратимо се за тренутак на почетак приче. Док је приносио свет Богу на Литургији, бискуп Ромеро је убијен. Или друкчије говорећи, док је приносио себе и свет, Литургија и стварност су постали једно – принос је био истински његов живот. Литургија није остала само један ритуал, него аутентично сведочанство за све присутне – сведочанство приноса. Евхаристија је постала догађај историје, икона једног другог света у историјском свету неправде. Литургија је тиме себе открила као догађај заједнице, а не индивидуе. Сада је Евхаристија потекла за живот заједнице, а не само за појединце сабране у храму и њихово лично „усавршавање“. Христос је ушао у Храм да би затим отишао у свет. Бискуп Ромеро је „прелио“ Евхаристију изван олтарског стола, изван зидова храма и улио је у живот света, ослобађајући Литургију стега култа, а хришћане спасавајући од греха саможивости и малограђанштине. http://www.pravoslavlje.rs/broj/1142/tekst/oskar-romero/