Аутор: Драган Шљивић
Средњи систем, дело Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, упућује нас на чињеницу коју је и историја потврдила, да ни комунизам ни либерализам без реда не могу донети успех једне привреде.
Успешан развој, осим духовне подлоге и радне етике која је са њом повезана, тражи и економију способну да створи благостање и социјалну сигурност. При томе, не би смела да ограничава стваралачки потенцијал човека. На први поглед, овакви захтеви као да представљају непомирљиве супротности.Са једне стране потребно је обезбедити довољно благостања за све. Са друге, таква прерасподела нужно значи да се од најуспешнијих у тржишној утакмици узима све више, да би се дало онима који су били мање успешни. Логична последица таквог понашања државе јесте да они најкреативнији било одустану од даљег улагања свог знања у привредни напредак, било напусте земљу и оду негде где су им услови пословања повољнији.
У друштву у коме нема солидарности или осећаја за заједнички циљ, таква реакција оних који су на тржишту били успешнији, чини се оправданом. Ипак, историјско искуство нашег народа, онако како га је описао Свети Владика, упућује на то да су наши преци били свесни да не мора да значи да ће свака година бити родна, исто као што не мора да значи да се и најбогатијима не може десити пословни неуспех који би их оставио у стању борбе за голо преживљавање. Институције као што су сеоске утрине, сеоски кошеви за храну и градски еснафи омогућавали су свакоме ко би запао у тешкоће да преживи тежак период, до тренутка када опет постане способан да стиче за себе и своју породицу (видети: Св. Николај Охридски и Жички, Средњи систем, тачке 37 и 38).
У друштву у коме не постоји осећање потребе да за неке циљеве сви морају по мало, у складу са могућностима да уложе, држава и други се доживљавају као противници. Такво друштво је без солидарности и без пуно заједничке воље да се ствари мењају на боље. Свети Владика нам је оставио запис о солидарности каква је некада постојала у нашем народу. Установе сеоских утрина, сеоских кошева у којима се чувала храна, као и солидарност чланова еснафа, чинили су мрежу институција која је свакоме, па и најбогатијем када упадне у тешкоће, гарантовала да неће умрети од глади и немаштине (Средњи систем, тачке 36–38). „Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом“ (Средњи систем, 39). Пропаст средњег система Свети Владика видео је у томе што су наши интелектуалци, школовани у иностранству, прихватили екстремне економске теорије (Средњи систем, 43). Солидарност коју је он нудио, заменили су картелска плутократија и насилни комунизам, односно робовање човека човеку и робовање човека држави. Повратак средњем систему донео би Србима „у погледу имовинском и економском“ славу „не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка“ (Средњи систем, 54).
Колико је Свети Владика био у праву, да само један средњи систем између две екстремне економске теорије може донети благостање, можда говори и концепт социјалне тржишне привреде, какав су хришћанске демократе успоставиле у Немачкој после Другог светског рата. Читава једна генерација Немаца која је данас у поодмаклим годинама, сећа се глади, немаштине, беде и хладноће после Другог светског рата. Земљом су господариле четири силе победнице, а судбина која је немачкој привреди у почетку била намењена била је одузимање индустрије и стварање једне пољопривредне земље. Сматрало се да је то део заслужене казне коју је читав народ морао да сноси због режима који је нанео зло Европи. Страх од комунизма одвратио је западне савезнике од оваквих планова, али њихова каснија помоћ не може да објасни на који начин су постигли „привредно чудо“ какво је мало где у историји забележено.
И наша земља је уживала велику подршку Запада, што финансијски, што кроз могућност да наши радници радећи у иностранству шаљу новац кућама. Међутим, једино привредно чудо у коме смо били сведоци је да привреда СФРЈ није чешће морала да пролази разне „стабилизације“ и да „деноминације“ услед инфлације нису морале да буду редовније. Иако је било великих привредних успеха, грађани наше земље никада нису успели да достигну ниво благостања земаља које су после рата одлучиле да примене другачији привредни систем. А и те земље биле су исто тако разорене, уништене, а њихово преживело становништво по завршетку рата гладно. Поред низа „промашених инвестиција“ било је наравно и успеха и раста животног стандарда, али свакако не у мери у којој се могло. Наш народ је наравно и тиме био задовољан, а када је и тога нестало, морамо се запитати како и на којим основама даље.
Више пута се показало да се вреди подсетити речи Српског Златоустог. Оно што нам пак он није у својим делима изрекао, можемо надоместити на исти онај начин на који је он долазио до својих закључака. Гледао је свој народ, гледао шта раде други и тежио да све оно што нам предлаже буде подупрто хришћанским погледом на свет.
На један сличан начин, полазећи од западнохришћанског погледа на свет, устројене су идеје социјалне тржишне привреде. Полазећи од схватања човека као бића заједнице са стваралачком снагом, устројили су привреду тако да креативност не буде спутана, али и да солидарност, без које нема заједнице, не буде угрожена. Оно што се потом десило било је привредно чудо, у коме су спутавани картели, јер се држава борила против монопола. У ком је обезбеђено „благостање за све“ и то не само за западне Немце, него и за оне који су у Немачку као „гастарбајтери“ долазили. Враћено је поверење у домаћу валуту, успостављен је стабилан и поуздан правни систем. Успостављен је дијалог послодаваца и синдиката, инсистирало се на индустрији високог квалитета производа и сталном усавршавању које је мобилисало креативност немачких инжењера. Образовање је постављено тако да се што раније млади људи оспособе да дођу до свог парчета хлеба. Сами Немци, иако добро плаћени, гледали су што више да уштеде. Инжењери су подстицани да своју стваралачку силу употребе у унапређењу квалитета производа и саме производње. Исти народ, подељен у два привредна и политичка система, са истом традицијом и културним наслеђем производио је трабанте у комунизму и мерцедесе у социјалној тржишној привреди. Иако је доста тога од почетног модела измењено, ипак се задржао осећај потребе да се сиромашнијима помогне, па нема великих отпора износима накнада за незапослене, труднице, мајке, социјално угрожене. Немци кажу да код њих, иако украсти храну да би се преживело не бива третирано као кривично дело, ипак је тешко доказати да би неко у овој земљи могао да умре од глади.
Има неке симболике да су баш у Немачкој први пут објављена сабрана дела великог Владике. У држави која је успела да створи неку врсту средњег система. Због тога је важно да са Немцима сарађујемо, да од њих учимо, како бисмо на најбољи начин схватили који је пут до нашег средњег система. Не морамо све од њих преузети, као што ни њихове грешке не морамо и сами поновити. Али ипак можемо да се потрудимо да разумемо како су од разрушене земље створили највећу индустријску силу Европе и да и у њему нађемо потврду да привреда која се управља хришћанским схватањем човека, не само да је могућа, већ и успешна.
Нема коментара:
Постави коментар