Човек не може да опстане ван заједнице. У заједници са другим људима свако од нас ствара свој животни простор и решава своје проблеме.
Државу треба организовати тако да омогућава да људи решавају проблеме сами, приватном иницијативом или путем тржишних механизама. Када то није могуће, проблеме би требало решавати на нивоу који је заинтересованим грађанима најближи. Држава би требало да буде ту да „помогне људима да сами себи помогну“.
Управа која је тако организована да се проблеми решавају у најнижој, најмањој или најмање централизованој јединици која је способна да се са њима носи почива на принципу супсидијарности. Термин „супсидијарност“ води порекло до латинске речи subsidium којом се означава помоћ, подршка. Централна власт би требало да има „супсидијарну функцију“, односно да преузима само оне обавезе и задатке које не могу ефикасно да реше нижи нивои власти.
Таква власт је обично ефикаснија, јер се већина одлука доноси брже, средства боље планирају, а само најсложенији задаци и координација остављају централном нивоу власти. На другој страни, личној и групној иницијативи остављено је више простора за решавање проблема. Јача се одговорност локалних лидера и увећава друштвени капитал, јер су они после локалних боље припремљени за функције на националном нивоу. Оставља се више простора за размену идеја између сличних нивоа власти, чиме се унапређује њихов рад. Осим тога, јаке локалне власти ограничавају самовољу централног нивоа власти, чиме се ограничава простор за злоупотребе.
Принцип супсидијарности видимо и на начину на који је уређена Европска Унија, која реагује у случајевима у којима активности држава-чланица нису довољне да се проблем реши.
У нашој традицији често су навођени примери кнежинске самоуправе и високог нивоа самосталности народа у односу на власт. Јака тежња за самоуправом дуго је била карактеристика наше политичке културе.
Србија је превише централизована држава и због тога неефикасна. Децентрализација није спроведена на начин који би омогућио да се успостави систем који заиста функционише на принципу супсидијарности. Због тога се залажемо за јаку локалну самоуправу, јаке месне заједнице и ширење простора за приватну иницијативу у решавању проблема кроз јачање цивилног друштва. Само држава која функционише на принципу супсидијарности може на прави начин да створи простор за испољавање креативности својих грађана.
Државу треба организовати тако да омогућава да људи решавају проблеме сами, приватном иницијативом или путем тржишних механизама. Када то није могуће, проблеме би требало решавати на нивоу који је заинтересованим грађанима најближи. Држава би требало да буде ту да „помогне људима да сами себи помогну“.
Управа која је тако организована да се проблеми решавају у најнижој, најмањој или најмање централизованој јединици која је способна да се са њима носи почива на принципу супсидијарности. Термин „супсидијарност“ води порекло до латинске речи subsidium којом се означава помоћ, подршка. Централна власт би требало да има „супсидијарну функцију“, односно да преузима само оне обавезе и задатке које не могу ефикасно да реше нижи нивои власти.
Таква власт је обично ефикаснија, јер се већина одлука доноси брже, средства боље планирају, а само најсложенији задаци и координација остављају централном нивоу власти. На другој страни, личној и групној иницијативи остављено је више простора за решавање проблема. Јача се одговорност локалних лидера и увећава друштвени капитал, јер су они после локалних боље припремљени за функције на националном нивоу. Оставља се више простора за размену идеја између сличних нивоа власти, чиме се унапређује њихов рад. Осим тога, јаке локалне власти ограничавају самовољу централног нивоа власти, чиме се ограничава простор за злоупотребе.
Принцип супсидијарности видимо и на начину на који је уређена Европска Унија, која реагује у случајевима у којима активности држава-чланица нису довољне да се проблем реши.
У нашој традицији често су навођени примери кнежинске самоуправе и високог нивоа самосталности народа у односу на власт. Јака тежња за самоуправом дуго је била карактеристика наше политичке културе.
Србија је превише централизована држава и због тога неефикасна. Децентрализација није спроведена на начин који би омогућио да се успостави систем који заиста функционише на принципу супсидијарности. Због тога се залажемо за јаку локалну самоуправу, јаке месне заједнице и ширење простора за приватну иницијативу у решавању проблема кроз јачање цивилног друштва. Само држава која функционише на принципу супсидијарности може на прави начин да створи простор за испољавање креативности својих грађана.
Нема коментара:
Постави коментар