Oво је чини се први случај који је заиста показао нарасли медијски и политички потенцијал друштвених мрежа у Србији
Дуго најављивани превремени избори за Скупштину Србије проглашавани су унапред решеним. Годину и по дана владе Вучић–Дачић резултовало је разореним институцијама, дезавуисаним Уставом, новим милијардама дуга, веома ослабљеном опозицијом, али и наводно огромним рејтингом СНС-а и њиховог председника. Потребно је међутим истаћи чињеницу да овај наводно велики рејтинг није последица било каквих реалних успеха у економији или политици, већ у Европи незабележене чињенице да лично председник највеће партије контролише и координира све обавештајне и безбедносне службе у држави. Две од њих су однедавно и обезглављене (баш у време избора), што додатно појачава сумње да може постојати њихова злоупотреба у унутрашње политичке сврхе.
У таквој ситуацији, кад су новчани токови централизовани и везани за државни буџет, није ни чудо што највећи број мањих странака гледа да се некако пришљамчи Вучићу и добије неко парче власти и буџетских пара за себе. Да се разумемо, странке попут СПО, ЛДП и ЛСВ имају пуно право jер је СНС преузео њихову политику. Борис Тадић и Мики Ракић, као нека врста кооснивача СНС-а, такође имају право да сутра буду део нове власти са њима. ДСС због објективних разлога (оне амбасаде из 2008) не може баш да уђе у републичку власт, али биће са њима у Београду, Новом Саду и где год је могуће. СПС, тврди Вучић у интервјуу „Глобусу”, мора да буде власт због Руса. Итд.
Суштина је дакле да сем Двери и онога што је преостало од Демократске странке, сви остали чекају у ред да их ППВ некако укључи у власт и припусти ка државном буџету. Стога се спекулисало да ће избори бити досадни и предвидљиви. Но Србија ипак није Црна Гора, иако се многима чини да тај модел владавине могу да преместе из Подгорице у Београд. Кампања још није ни почела, а већ се десио један од оних неочекиваних земљотреса који често могу да поремете све планове.
Суботњи Вучићев „излазак на терен“ код Фекетића претворио се од планиране пи-ар акције у ноћну мору за актера. Наиме, шта иначе тражи потпредседник владе, који је на терену по мећави чак и без капе, у акцији спасавања људи коју обављају професионалци? Прво правило у таквим случајевима јесте да се са места удаље сви они који могу да сметају и да акцију обављају искључиво за то обучене и адекватно припремљене особе. Дакле, свима је јасно да је уз камеру која се ту „случајно затекла“, неко покушао да од трагичне и опасне ситуације на морално контроверзан начин гради политичке поене и зида рејтинг. А некако се ту случајно затекао и најпопуларнији Србин на свету Новак Ђоковић...
Међутим, у врло кратком року реаговала је интернет заједница у Србији. У свега неколико сати „Фејсбук”, „Твитер”, портали и електронски сандучићи преплављени су најдуховитијим могућим варијацијама на тему режираног спасавања. Одједном је испловио онај дух који је красио студентске и грађанске протесте из 1996–1997. и донео на десетине идеја којима се исмева ова злосрећна пи-ар акција. Гомила слика са Вучићем као Суперменом, Хулком, спасиоцем, Чика Спасојем итд., кулминирала је спотом у коме је глумац Срђан Милетић (својевремено је радио серијал „Никад извини”) дописао измишљени дијалог Вучића док носи дете. Чак су се појавиле и десетерачке песме о великом подвигу. До касне вечери пола Србије је умирало од смеха, а „Вукајлија”, „Њуз нет” и остали хумористички портали бележили су рекордне посете.
Уследио је још гори покушај „контроле штете“. Једанаест година после „Сабље” са језом смо осетили исти цензорски рукопис који је тада цензурисао писане и електронске медије, а данас је кренуо на интернет. Неко је сматрао мудрим да крене у замашну акцију скидања свих пародија које користе РТС материјал из Фекетића. То је међутим изазвало нови талас пародија и исмевања самог покушаја цензуре, али и оштру реакцију новинарских удружења и других бораца за слободу изражавања. На крају је сам главни актер морао да окачи поменути видео и да покуша да демантује како је цензура потекла од њега.
Врло је вероватно да су опозициони кругови помогли у ширењу, а можда и у креирању материјала. Но без обзира на то, ово је чини се први случај који је заиста показао нарасли медијски и политички потенцијал друштвених мрежа у Србији. О политичком потенцијалу друштвених мрежа доста је говорено у вези са тзв. арапским пролећем. Србија је по броју фејсбук налога у односу на кориснике интернета једна од водећих земаља света. Овде се оперише са преко три милиона налога и чини се да је случај „Супермен из Фекетића“ обележио почетак стварне политичке употребе друштвених мрежа у Србији.
Овај случај је међутим отворио и питања о томе да ли ће цензура, таблоидизација и бесконачни пи-ар постати будућност српског јавног простора. За месец и по дана и о томе треба да одлучујемо.
Виши научни сарадник, Институт за европске студије
објављено: 06.02.2014.
Нема коментара:
Постави коментар