Идеја хришћанске демократије

Одмах након формирања Демохришћанске странке Србије у јавности су се зачули гласови како је хришћанска демократија католички изум и како као таква нема места на српској политичкој сцени. Ти гласови, ксенофобне, полуруралне и – не треба заборавити- веома често нехришћанске Србије могу се чути овде – онде све до данашњег дана. Овај текст не настаје да би се реплицирало таквим људима за које је хришћанство сведено на печеницу на Божићној трпези, већ да би се код добронамерних створила истинска слика о суштини политичке опције хришћанске демократије.На првом месту, хришћанство је универзална религија. Разлике међу појединим конфесијама настају на нивоу еклесиологије и политике која је у свим временима вршила велики уплив на помесне цркве. Христова личност и његово учење – на којима почива монументална западна цивилизација – не може својатати ни један народ. Две заповести, на жалост недовољно усвајане током времена : оли као да се изнад свега воли Бог, а да се ближњега воли као саме себе, укидају све законе будући да онај ко их се придржава неће никада доћи у сукоб ни са једним земаљским законом. Христ их је завештао свим људима, опомињући : „ Ко има уши нека чује!“

У одређеном моменту историје, у време свопште десакрализације друштва, дошло се на идеју да политике које се не осврћу на темељ западне цивилизације - хришћанство – нужно морају имати за резултат урушавање цивилизацијских вредности, што смо у овом веку на измаку имали више пута прилику да видимо и често осетимо на сопственој кожи. Тако је настала идеја хришћанске демократије. Одмах треба напоменути да странке такве опције нису религиозне, већ потпуно лаичке политичке организације у које је добродошао свако коме су блиске еванђеоске поруке о неопходности љубави и нужности ограничавања сопствене слободе у корист слободе другог.
Површни тумачи сврставају демохришћанске странке међу партије крајње деснице, што је из основа погрешно, јер је хришћанска демократија у опозицији и према левом и према десном екстремизму. Известан конзервативизам демохришћанске опције почива на уверењу да новотарије – секуларне филозофије и доктрине веома често не доносе ништа добро, већ тоталитарном праксом упропаштавају „велике идеје“ на које се позивају. Две изразито секуларне, штавоше паганске политичке доктрине, нацизам и комунизам до те мере су руинирале европска друштва – не увек и у материјалном смислу - да ће за евенуталну обнову бити потребно много времена.
Тај конзервативизам је такође у супротности са чисто грађанским опцијама, попут либерализма, итд. опцијама заснованим на неконтролисаној пермисивности и грађанском солипсизму насупрот грађанској солидарности коју заступа Демохришћанска странка.
Такође круже гласине о неспојивости модерне демократије и предзнака „хришћанска“, што је заблуда која такође потиче из недостатка увида у историјско стање ствари. Модерни либерализам позива се на грчку демократију као на идеал, али при том смеће са ума да је атинска демократија била демократија само за веома узак круг повлашћених, док је већина( робови, жене, деца) грцала у тоталној обесправљености. У суштини, идеја да сви имају иста права заснива се на хришћанској догми да ако су сви једнаки пред Божијим, треба да буду једнаки и пред земаљским законима.
То што се Демохришћанска странка залаже за неприкосновеност личне својине ни у једном тренутку не значи да је сагласна са немилосрдним капитализмом, са капиталом који је сам себи постао смисао. Сасвим супротно, социјални програм странака хришћанске демократије могао би се мирне душе преписати у програм било које странке левице. Уз ту разлику да демохришћани озбиљно мисле тај програм и да остваре.
Ако је негде у Европи потребна Демохришћанска странка, онда је она потребна баш у Србији која је већ више од пола века жртва баснословног опустошења, материјализације, атеизације и атомизације друштва које се опасно ближи цивилизацијском рубу. Охрабрује чињеница да је за кратко време ДХСС израсла у озблиљну политичку странку. Степен, пак, опоравка српског друштва, духовне и материјалне културе у будућности ће се мерити степеном пораста утицаја Демохришћанске странке.

 Светислав Басара

 Машине илузија 99 – 102 стр.