Функције социјалне државе у хришћанским политичким концептима

Станковић Владан

Функције социјалне државе у хришћанским политичким концептима


http://scindeks.ceon...aspx?issue=7730

http://scindeks-clan...2810902023S.pdf

Skupštinska primanja dajem bolesnoj deci!

Olgica Batić sva svoja skupštinska primanja prosleđuje u humanitarne svrhe! Ova poslanica DHSS-a za „Alo!“ kaže da godinama uspešno radi kao advokat i da joj je to osnovni izvor primanja.

Humana: Olgica Batić | Foto: Milan Obradović

- To mi je posao i zaista u poslaničkoj funkciji ne vidim način za bogaćenje! Na nivou našeg poslaničkog kluba imamo dogovor da ne uzimamo plate i poslanička primanja, pa tako i ja svoja uplaćujem za decu obolelu od raka.

Tako ću uraditi i sa skupštinskim avansom od 125 evra koji sam dobila za put u Rim, o čemu ste juče pisali. Kada sam shvatila da smo od organizatora OEBS-a dobili dnevnice i kompletno plaćene sve troškove, po povratku sam prva uputila dopis Skupštini da tražim način da dobijeni avans vratim i to ću i učiniti čim mi odgovore. Ovo mi je prvi poslanički mandat i još ne znam proceduru.

Nisam u prilici da često putujem službeno, jer nisam član nijedne stalne delegacije. Bolje propitajte poslanike koji tu sede u nekoliko saziva koliko novca uzimaju - poručila je Batićeva za naš list. Da podsetimo, ona je zajedno sa još devet članova skupštinske delagcije bila na konferenciji o e-parlamentu od 13. do 15. septembra.

Kako je naš list već pisao, većina putnika je uprkos plaćenim svim troškovima od strane organizatora ovu posetu naplatila i iz državne kase, osim Batićeve i poslanika naprednjaka, koji su se ovih primanja odrekli unapred. S druge strane, predstavnici DS-a, SPS-a i DSS-a novac su uzeli i u tome nisu videli ništa sporno.

 

 http://www.alo.rs/vesti/politika/skupstinska-primanja-dajem-bolesnoj-deci/4339

 

Конзервативизам на политичкој мапи

Француска револуција у много чему представља кључни период обрта у модерној европској историји. Петогодишњи период ломова и потреса који је започео сазивањем Скупштине 1789, а окончао се збацивањем Робеспјера и успостављањем Директоријума 1794, пресекао је европску историју на два дела и директно је заслужан за појаву низа модерних европских идеологија као што су национализам, анархизам, комунизам и, индиректно, конзервативизам. Наравно, тек окончано излагање о Свифту који је стварао скоро читав век раније подсетило нас је да су суштински мисаони спорови који су претходили револуцији вођени дуго пре њеног избијања. Али, једна је ствар начелни теоријски сукоб, а друга покушај практичне реализације одређених идеологема, што се 1789. и десило. Француска револуција је карактеристична по чињеници да је пројектована на основу мисаоних апстракција о неотуђивим људским правима. Њени спроводиоци су, слично научницима из Свифтове књиге, веровали да их познавање таквих апстракција легитимише за месијански подухват брисања претходног уређења и креирања новог заснованог на низу апстрактних начела.
Између осталог, ова револуција је донела и поделу на левицу и десницу. Ова значајна дистинкција која већ више од два века опстаје као основна политичка подела у идеолошким и партијским системима западног света, настала је случајно. Када се после век и по француска скупштина сакупила 1789, припадници такозваног трећег сталежа сели су у клупе на левој страни, а припадници племства и свештенства у клупе на десној страни. Тако се формирала навика да се носиоци захтева за реформама и променама називају левичарима, а носиоци „старог режима“ или браниоци старих схватања и постојећег система етикетирају као десничари. Ова почетна подела омогућавала је да се и њихове идеологије лако идентификују па је за парламентарну левицу везивана просветитељско-либерална, а за десницу антипросветитељска и конзервативна идеологија.
Ствари, међутим, почињу да се компликују још током саме револуције када се појављује низ друштвених поткласа и покрета који такође износе своје партикуларне и глобалне визије о потребном политичком и економском уређењу, нарушавајући тако претходну бинарну поделу. Стварно померање дешава се, међутим, половином 19. века када осим племства (крупних земљопоседника) и свештенства као носилаца конзервативне идеологије, те буржоазије или средње класе као носилаца либералне идеологије, на сцену улази и већ добрано нарасла и са стеченом самосвешћу организована радничка класа која доноси различите верзије социјалистичког светоназора. Пластично приказано, тиме се либерална идеологија са класом која је заступа помера од левог краја спектра ка центру.
Већ у другој половини века либерализам као организована политичка снага нестаје. Као већ увелико модификован у односу на ране просветитељске облике, либерализам је успео да се наметне као целокупна основа западних политичких система, па се тако савремене демократије називају либералним демократијама. Неки његови темељни принципи као што су индивидуализам, тржишна економија или владавина права значајно су утицали на друге две носеће идеологије. Тако се и на левом крилу појавила социјалдемократија као далеко умеренија верзија социјализма. На десном крилу је конзервативизам такође доживео значајне модификације у односу на једну другу револуцију о којој ће сада бити речи. Но, цена општег прихватања и усвајања либералних принципа била је управо нестајање либералних партија као релевантних политичких чинилаца. Опет се на британском примеру најјасније види како је у првој деценији прошлог века Либерална странка изгубила место једне од две водеће политичке силе услед успона Лабуристичке странке.
Друга револуција која се дешавала паралелно са француском политичком била је (пре свега енглеска) индустријска револуција. Крај 18. и прва половина 19. века представљају период снажног успона енглеске економије услед нових техонолошких изума, побољшања средстава саобраћаја, али још више због пуног увођења капиталистичког система привређивања и организације друштва у складу с потребама економије. Ова дешавања изазвала су низ демографских, социјалних и политичких потреса јер је капитализам разбијао класичне сеоске заједнице и изазвао огромне миграције ка градовима који су постајали прљава прихватилишта нове радне снаге, породица стрпаних у нељудске услове живота које су са мноштвом нових фабрика, радионица и других врста прљавих погона сасвим мењали доташњу физиономију градова. У 19. веку су стога многи конзервативци били изузетно критични према самом капитализму и његовим последицама на укупан друштвени живот, као што су механицизам, атомизација, распад традиционалних заједница, популизам или опадање квалитета уметности.
Може се рећи да је ова полувековна друштвено-економска револуција изазвала далеко више потреса него краткотрајна француска политичка револуција. За огромну већину конзервативаца тог периода она је била подједнако, ако не и више неприхватљива и опасна. Нарушавање класичног односа између одговорног племића и лојалног поданика и његова замена на тржишним основама базираним односом послодавац – радник, разбијање идиличне смирене сеоске заједнице зарад динамичних, хаотичних градова у којима је човек препуштен сâм себи, снажно нарушавање наслеђених моралних основа у име чисто материјалних циљева живота – све су то били класични примери светогрђа за конзервативне традиционалисте без обзира да ли су били блиски торијевцима или не. Између осталог, прву половину 19. века обележио је познати сукоб око житних закона. Енглеска племићка аристократија је упорно бранила високе царине на увоз жита како би тиме заштитила високе цене жита произведеног на њеним имањима. На другој страни су били градски капиталисти који су тражили обарање царина како би увозили јефтиније жито и тиме омогућили додатно смањење надница својим радницима.
Овај сукоб је добио и теоријски ниво па се спор у начелу водио око предности и мана слободне трговине. Стицајем поменутих околности, конзервативци су били против неограничене међународне трговине и бранили су протекционизам. Када се томе дода претходно поменуто негодовање због укупне измене друштвеног система у коме су они раније доминирали, што је верификовано изменама Изборног закона 1832. и амандманима на Закон о сиромашнима две године касније, онда постаје јасно како су конзервативци у начелу били против самог капитализма са свим његовим одликама.
Иако је на крају 1846. царине укинула управо конзервативна Пилова влада, ипак је у странци победила протекционистичко-патерналистичка струја па се Пилова фракција брзо придружила Либералној партији. Прихватање капиталистичких налога (као и усвајање неких политичких принципа либерализма) ишло је веома постепено у конзервативном табору, тако да је пуно прихватање донео тек 20. век. Од почетка тог века, са нестајањем значајнијих либералних партија долази до фузије ранијег конзервативизма и десно усмерених либерала, што је на крају довело до савременог профила припадника парламентарне деснице у шта спадају морална, религиозна и политичка начела конзервативизма и заступање више-мање либералног капитализма и слободног тржишта.
Важно је уочити да су конзервативци од самог почетка на политичком спектру заузели простор деснице и да – за разлику од либерала – нису превише лутали у тражењу сопственог идентитета. Након свега се стигло до данашње схеме какву је описао Норберто Бобио која заиста и карактерише готово све либерално-демократске земље. Полазећи од идеје да је релевантан критеријум за разликовање левице и деснице однос према једнакости (за десницу је прихватљива само политичка и правна а за левицу и социјална), а критеријум за разликовање умерених од екстремних опција однос према слободи, овај аутор предлаже да се политички спектар раздели на четири дела тако што се на крајеве стављају радикална левица и радикална десница, које обично не прихватају парламентаризам и легитимност противника, а у средину снаге левог центра и десног центра. Битно је да се нагласи како радикалне опције (које несумњиво постоје у свим друштвима) у нормалној земљи ретко добијају више од 10% гласова на изборима. Разлике између странака центра често се своде на усмеравање или смањивање свега неколико процената пореза и то су обично веома стабилне државе са високим степеном заједништва. Клатно се креће на једну и на другу страну у складу са друштвеним и економским циклусима, али ту није реч о радикалним скоковима већ о еволутивним и постепеним променама. Углавном је свуда присутна бинарна подела на умерену конзервативну десницу и умерену социјал-демократску левицу.
Услед комплексности друштвеног система треба истаћи да границе између појединих идеологија никада нису биле потпуно јасне. Током два века постојања, ове идеологије су се услед међусобних спорова и пролиферација преобликовале и преузимале елементе од оних других. Постоји, стога, низ мислилаца на које с много разлога право полажу и либерализам и конзервативизам. На пример, у попису најважнијих дела конзервативизма који је саставио Роберт Низбет налазе се књиге Ламенеа, Токвила, Репкеа, Вилхелма Хумболта и Федералистички списи, што све спада у сâм фундамент либерализма. Слично пролазе и Хобс, Монтескје, Хајек...
Конзервативизам је доста утицао на друге две поменуте идеологије. На пример, либерална идеологија је због начела једнакости пред законом била изразито ригидна према сваком облику удруживања, па је право на удруживање (данас иначе једно од фундаменталних) веома касно прихваћено у корпус либерализма. Њега је либерализам прихватио од конзервативизма, баш као и начело поделе власти и федерализма. Чак се може рећи да је конзервативизам својом критиком неограничене вере у прогрес и рационализам утицао на то да либерализам након раног, ригидног облика поприми све оно што га карактерише од доба Токвила и Мила (плурализам циљева и опција, заштита интелектуалне и других мањина, критика неограничене демократије и тираније већине, све већи значај децентрализације и локалне самоуправе...).
С друге стране, познат је велики утицај који је Бонал имао на Прудона и на друге немарксистичке социјалисте, затим снага хришћанских социјалиста, па социјалистичко интересовање за синдикате, еснафе, задруге, локалну заједницу, групе за самопомоћ... Наравно, и ове друге идеологије су допринеле да понекад веома ригидни (пре свега континентални) конзервативизам, који је на свом екстремном крају имао и расизам и шовинизам и касније фашизам и нацизам, еволуира ка једној умеренијој струји која је услед друштвеног развоја постепено прихватала начела других идеологија (проширење бирачког права, верска толеранција, права жена, социјална права, синдикална права и право на штрајк) и одрекла се раних облика фундаментализма. Штавише, често су управо конзервативци попут Бизмарка, Дизраелија или Де Гола чинили радикалне реформске захвате. Низбет међу такве мере које су заиста мењале свет набоље убраја Линколнову прокламацију о ослобођењу од ропства, Бизмарково увођење осигурања за незапослене, Дизраелијев заокрет ка реформским законима седамдесетих година, Черчилове законе против аристократије и Де Голово напуштање своје политике у Алжиру. Овом списку свакако треба додати Роналда Регана и Маргарет Тачер.

 http://desnica.info/index.php/konzervativizam/istorija

Начела конзервативизма

а) Антрополошки песимизам

Антрополошки песимизам као основа политичке теорије и праксе (грешност и кварљивост човека коме су увек потребне друштвене, политичке и моралне стеге јер није способан да поднесе превише слободе).
То, међутим, не значи да су конзервативци по дефиницији религиозно оријентисани. Постоји јака традиција скептичког или реалистичког конзервативизма која је стриктно политички оријентисана и коју занима како да се избегну стални сукоби у људским одношењима. Религиозна доктрина своје порекло води из Библије и она је већ са Св. Августином детаљно разрађена. Модерна верзија је изузетно прецизно изложена у Малтусовом Есеју о популацији, први пут објављеном 1798. Овај чувени економиста је написао есеј полемишући са Кондорсеовом пуном разрадом просветитељске идеје о бесконачној усавршивости човека и њеном политички изведеном екстраполацијом, представљеном у Годвиновом Есеју о политичкој правди који је прва консеквентна разрада анархистичке доктрине. Малтус се не позива на религозно утемељење доктрине о паду, већ на емпиријске увиде и логику деловања човека у складу с његовом природом. Анархистичка идеја, која је доста блиска раним либералним теоријама, почива на идеји да су људи по природи добри и једнаки, те да сва зла у друштву потичу од лоших политичких институција. У основи просветитељства је вера у људску доброту и његову бесконачну способност усавршавања, ако се уклоне лоше институције и направе нове које ће свим људима подједнако омогућити усавршавање и побољшање. Анархисти су још доследније извели ову тезу тврдећи да је напросто довољно уклонити било какве институције и да ће будућа комуникација људи бити изграђена на непринудној сарадњи и спонтаном организовању, од нивоа општина до светске државе.
Малтус је сјајно показао да то није могуће. Он тврди да ако се једном прихвате два фундаментална закона друштва и цивилизације – сигурност имовине и институција брака – неједнакост услова нужно мора да следи. С друге стране, показује се да људска природа и природа друштва која се из ње изводи нису подложне неограниченом усавршавању. Човек није по природи само рационалан, како то Годвин тврди. Малтус је, слично Берку неколико година раније, инсистирао да људска природа не може бити идеална и да се друштвене институције не могу градити на утопијским и нереалним претпоставкама о људској доброти. То је до данас остала специфична одлика конзервативизма. Човек је, дакле, по њима или зао или веома способан да зло нанесе, па стога није могуће градити друштво без институција које би рачунало само на његову доброту и непринудну међуљудску комуникацију. Због тога је неопходно направити читав склоп моралних, политичких, образовних и принудних институција које ће настојати да ограниче његове зле пориве.

б) Теза о сложености

Друга дистинктивна одлика конзервативизма је такозвана теза о сложености. Конзервативизам је настао са Берком управо као реакција на филозофију и праксу поједностављивања, тако карактеристичну за просветитељство које је инсистирало на радикалном дисконтинуитету, радикалним, простим, апстрактним метафизичким принципима попут људских права и друштвеног уговора као средствима да се једном засвагда по наводно рационалним начелима преобликује политички систем и друштвена стварност. Берк је томе супротставио начело да су људски односи екстремно сложени и да су детаљи о људском понашању принципијелно непредвидиви, да се друштво налази у сталном процесу спонтаног, еволутивног кретања и самоусклађивања без праваца који се једнозначно могу одредити. Стога и политичке промене морају бити постепене, лагане, и градуалне, јер су време и искуство потребни да би се људи навикавали и стицали одређене нове обичаје.
Двовековно искуство је апсолутно оправдало конзервативни скептицизам и подозривост према једноставним и једностраним перцепцијама света, те једноставним рецептима за његову трансформацију који су стајали у позадини свих насилних револуција и однели небројено много жртава. Од јакобинског истицања гиљотине као симбола прочишћења, преко совјетске егзекуције царске породице и цвета руске елите или Маове културне револуције, до најмонструознијег продукта апстрактно левичарске идеологије, Пол Потове владавине у Камбоџи која је у свега неколико година однела два милиона живота тврдећи да ће тиме уклонити људе непоправљиво корумпиране капиталистичким институцијама и отворити могућност за стварање новог света. Стварање политичког система на апстрактним основама донело је само море нових проблема, нова зла, нове облике неједнакости и много крви.
Колико је овај скепетицизам према симплификацијама и лаким решењима важан за конзервативизам може се видети у скорашњем чланку једног од најзначајнијих конзервативних мислилаца данашњице Роџера Скрутона, названом „Зашто сам постао конзервативац?“. Овај аутор је студентска превирања из 1968. доживео слично као и Берк Француску револуцију два века раније. Видео је исте слогане, исто позивање на једноставне апстрактне идеале, исто насиље и угрожавање приватне својине и живота политичких неистомишљеника, исти презир за истински различито и узвишено и исти недостатак позитивних политичких пројеката и реалне политичке филозофије на којој би се могло заснивати постојеће а не утопијско политичко друштво.

в) Поредак

Истицање значаја ауторитета, сигурности, реда и поретка. Ово су све појмови директно супротстављени хаосу и анархији. Поредак је за конзервативце извор, основа и услов за све добро у друштву. Леве идеологије су дуго инсистирале на перцепцији политичког поретка као искључиво негативног феномена који постоји да би штитио интересе једне повлашћене класе и да би ограничавао људске стваралачке могућности. Европској социјал-демократији је дуго требало да прихвати легитимност класичног политичког поретка а затим и да научи да га одговорно користи и да влада. И дан-данас се припадници левих опција некако природније осећају у опозицији. Обрнуто је са конзервативцима. За њих је постојање уређеног политичког поретка са средствима принуде први услов за цивилизацију. Поредак тек гарантује постојање грађанског мира и могућност постојања реда и критеријума како у укупном друштву, тако и у његовим појединим сегментима.
Појединац може нормално да обавља своје животне функције само ако му је обезбеђена елементарна сигурност. Без сигурности нема стабилности, мира, поверења, свега онога што чини основу модерног цивилизацијског саобраћања међу људима. Све то обезбеђује само постојање јединственог принудног поретка на одређеној територији. Према конзервативцима су чак и многи облици диктатуре и ауторитарне владавине пожељни ако је алтернатива западање у анархију и грађански рат. Ако се поредак и мир очувају, биће могуће постепено стварати услове за његову реформу и за либерализацију. Искуство је показало да је након сваке насилне промене власти по правилу наступала још гора тиранија.
Иза читавог овог комплекса стоји за конзервативце можда најважнији појам ауторитета. Како је Хобс давно рекао autoritas, non veritas facit legem. Дакле, ауторитет (власт), а не истина ствара закон и обезбеђује поредак. Свака утопијска претензија да се на некаквој универзалној, апстрактној истини гради поредак ствара услове за конфронтацију и изазива месијански синдром. Поштовање ауторитета је услов за функционисање било које институције, од породице до државе. Свуда мора да постоји лице које преузима одговорност и сноси последице за рад, организацију и резултате ентитета којим управља.

г) Слобода није апсолутна

Неодвојивост слободе од поретка. Ова теза следи из претходне. Не постоји природна слобода која је човеку урођена и коју он може уживати и упражњавати без обзира на све. Да би поредак постојао, свака индивидуална слобода мора да се уклапа са слободама других. Опет, да би појединац могао да упражњава своју слободу, не само да је неопходно постојање политичког поретка који ће регулисати могуће сукобе појединачних слобода, већ је потребно изградити читаву мрежу образовних институција у најширем смислу које појединца социјализују, уклапају у једно окружење и оспособљавају за могућност адекватне употребе слободе. То су породица, школа, локална заједница, црква, медији... , који постоје и неометано делују захваљујући гаранцијама политичког поретка. Поредак, дакле, није нешто што угрожава асптрактну, неограничену слободу, већ је услов и претпоставка за рационално, сигурно и нормално деловање појединца које њему омогућава несметано испољавање својих способности а друштву доноси корист од умерене и каналисане разноврсности идеја и подухвата.

д) Морал

Значај морала и религије као темеља друштвеног живота и институција. Већина конзервативаца верује у објективно постојање моралног поретка, односно у неку врсту трансцедентног моралногреда. Дужност човека је да га сазна и да по њему поступа. Међутим, због људске природе мора постојати поменута мрежа институција која осигурава морално образовање и омогућава да човек интериоризује морална начела. Традиционално, управо је религија била најзначајнија од тих институција и преко ње се сазнавао и саопштавао морални поредак. Уз то, конзервативци подсећају, човек је по природи и религиозно биће а религија је основа грађанског друштва. То не подразумева нужно постојање једне званичне религије, већ право свих грађана да остварују и испољавају реглизиозну страну свог бића.

ђ) Предрасуде

Вера у предрасуде, прихваћена мнења и обичајност као праксом доказане основе расуђивања и деловања. Читава просветитељска идеологија била је базирана на захтеву за укидање наслеђених мнења, обичаја и веровања. Сматрало се да је реч о низу погрешних схватања и навика који попут окова ограничавају праву (добру) људску природу и онемогућавају испољавање њених креативних потенцијала. Религија и обичајност су сматрани наносима историје које треба елиминисати. Ово схватање се и до данас очувало у систему вредности и образовања који тврди да су предрасуде нешто по себи лоше што онемогућава „отворену“ комуникацију међу људима.
Берк је први реаговао на ове неутемељене тврдње и велики део свог главног рада Разматрања о револуцији у Француској посветио је одбрани предрасуда. Реалистична и рационална анализа показује неопходност предрасуда као стварног оквира нашег одношења према свету и људима око нас. Прикупљена мнења и навике чине наш живот могућим и помажу нам да функционишемо без сталног почињања од почетка. Конзервативци подсећају да обичаји и предрасуде садрже скривену и нагомилану мудрост прикупљану кроз многа поколења, чији су рационални извори често недоступни свакодневном делатељу. Наравно, они су подложни преиспитивању, али се од њих нужно мора кретати.

е) Еволуција уместо револуције

Поштовање еволуционог принципа као начела друштвене промене. Једна од највећих грешака у тумачењу ове идеологије јесте тврдња да су конзервативци у начелу против сваке промене. Управо је обрнуто тачно. У основи конзервативне представе о свету интегрисана је могућност сталне постепене промене. Људи и ствари ступају непрестано у разне и различите облике саобраћања који производе нове ситуације и траже нова решења у уређењу њихових односа. Стога је неопходно схватити да се ствари стално померају и да апсолутни status quo није могућ. Ово реалистично схватање света свој израз налази у конзервативном заступању еволуције као метода друштвене промене. Будући да друштвени односи стално еволуирају, тако ће и институције морати стално да се прилагођавају до тренутка кад поједине постану неадекватне, а онда се полако замене другима. Конзервативци су само против просветитељско-анархистичке идеје о промени која мисли да се на основу апстрактних начела преко ноћи могу укинути све старе и створити нове институције. Зато су они против револуција које у суштини не доносе промену, јер се људи не могу изменити преко ноћи.

ж)Традиција

Вера у искуство и традицију наспрам апстрактних рационалистичких схема и апстракција у политици. Ово начело је проста разрада претходног. Конзервативац зна да увек полази од стања ствари, обичаја и искустава које су створиле претходне генерације као најбоље инструменте за сналажење у свету. Прихвата се оно што је дугогодишњом праксом показано као најбоља варијанта и с разлогом се одупире шарлатанима који мисле да свет почиње од њих. О'Саливен подсећа на веома корисну метафору о пауку и пчели коју је још Свифт разрадио. Радикали човека виде као паука, чија се мрежа састоји искључиво од оног што је он сâм направио. Он жели да читав свет буде изаткан од пројекција из његове главе. Пчела, као метафора за конзервативца, с друге стране ствара мед од полена који није сама створила. Она у заједници с другима прерађује оно што је нашла као већ постојеће у свету.

з) Критика идеологије прогреса

Критика механицизма и идеологије прогреса. Све идеологије изникле из просветитељства су углавном базиране на вери да се људско друштво може организовати као механизам у ком се, слично законима физике, могу пронаћи одређене друштвене законитости. Један од таквих закона јесте био и наводни закон о непрестаном напретку, односно прогресу људског рода. Конзервативци су реаговали на обе ове конструкције. Метафори механизма супротставили су метафору организма у ком су елементи сједињени на приснији, углавном непредвидљив начин. Органицистичко схватање друштва не значи потпуну утопљеност и покорност појединца друштву и држави, већ инсистирање да је друштво нешто више од пуког интересног удруживања јединки. Морал, религија, традиција, емоције и сличне институције дају мотиве људима за доживљавање своје заједнице као нечег узвишеног, што по чувеној Берковој изреци чини уговор и савез између оних који су некада живели, оних који сада живе и оних који ће тек доћи. С друге стране, људска историја је показала да не постоји закон о нужном линеарном напретку човечанства и, посебно, да то не може бити легитимацијска основа за насилне друштвене реконструкције. Феномени као што су светски ратови, атомско наоружање и глобално загревање услед загађења веома пластично релативизују некадашњу убеђеност у извесну светлу будућност људи.

и) Посредничке установе

Истицање значаја посредничких власти и удружења као и лојалности, партнерства, корпоративизма. Раније је било речи о поштовању које конзервативци имају према средњем веку управо зато што је у том добу осмишљен низ друштвених институција које су почивале на нематеријалним вредностима и које су појединцу омогућавале да води пун друштвени и професионални живот у заједници са другима. Савремена либерална друштва они виде као превише атомизована и растурена. Стога они инсистирају на суштинском значају организација као што су породица, комшилук, црква, парохија, струковне организације, еснафи, задруге и други облици људског добровољног удруживања где човек налази свој идентитет, моралне вредности и поље за стварање. Штавише, пракса тоталитарних режима који су најпре ишли ка разбијању ове мреже аутономних посредничких институција које стоје између човека и државе, још више је убедила конзервативце да је очување и подстицање посредничких институција најбоља превенција од манипулација, револуција и угрожавања слободе. Те институције суштински доприносе и развоју осећаја солидарности, одговорности, партнерства и лојалности према другим члановима и према заједници. Без тих моралних одлика, развијених у довољној мери, ниједно друштво не може да опстане.

ј) Породица

Вера у традиционалну породицу као нуклеус друштва. Човек – према конзервативном схватању – није само рационално биће већ је и биће емоција, страсти, инстинкта. Он има потребу за припадањем и љубављу. Те потребе се најбоље остварују у класичној породици која представља стуб друштва, морала, образовања и патриотизма. Конзервативци стога с пуно страха гледају на озбиљно нарушавање брака као институције, на податке о све већем броју деце рођене у ванбрачним заједницама, о све већем броју развода итд. Сматра се да су то изрази неодговорности родитеља и да су деца која расту без једног родитеља емотивно обесправљена, лишена ауторитета и недовољно припремљена за обављање друшвених улога.

к) Приватна својина

Вера у иманентну повезаност неотуђиве приватне својине и слободе, као и примат тржишне економије. Основе за приватно власништво могу се тражити још у Светом писму, али се једнако добро могу бранити искуством, традицијом и разлозима логике. Показало се да је приватна својина најбољи облик заштите и унапређења материјалних добара и укупног богатства човечанства. Но, она је и више од тога – школа одговорности, дужности, старања, осећаја припадности; према Елмеру Мору, укупна школа цивилизације. Упркос контроверзном односу према читавој филозофији капитализма, још од Берка је у конзервативној традицији доминирао позитиван однос према личној имовини и неком облику тржишне привреде. Оно што је, међутим, важно јесте чињеница да су за разлику од либертаријанаца конзервативци инсистирали на моралној и религиозној вредности ових институција. Чак и у великој обнови дерегулације и тржишта од седамдесетих година прошлог века јасно је била изражена морална основа читавог подухвата и потреба реафирмације индивидуалне одговорности загубљене у сверегулишућој држави благостања.

л) Хијерархија

Вера у нужност друштвене хијерархије и економске неједнакости. Ова два начела су разумљива последица претходног. Људи су једнаки само пред Богом и пред законом, али ни у чему другом. Они су различито створени, различито се социјализују, имају различите навике и потребе и, коначно, различито раде. Стога је нормално и праведно и да различито имају и да различито буду уважавани и цењени. Насупрот радикалима, конзервативци сматрају да је хијерархија природни систем уређења у космосу, па и у људском друштву, те да се то не може никаквим вештачким средствима елиминисати. Наравно, изврсност и бољи положај морају повлачити већу одговорност и бригу за укупну судбину државе, друштва или сектора у коме се доминира. 

 http://desnica.info/index.php/konzervativizam/nacela

Nemačka bila protiv zalaganja za „teritorijalni integritet“ Kosova

Autor: Jelena Diković

Berlin - Nemačka nije bila za to da se u godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije stavi formulacija „teritorijalni integritet Kosova“, jer su vlasti u Berlinu smatrale da je to kontraproduktivno. Ipak, Nemci očekuju da srpske vlasti „promene“ stanje na severu Kosova, jer će jedino na taj način Srbija dobiti datum za početak pregovora s Evropskom unijom, ističu Danasovi izvori iz Berlina.

Kako nam je rečeno, Nemačka čeka da Vlada Srbije predstavi dugo najavljivanu platformu o Kosovu kako bi videla u kom smeru srpska vlast želi da ide kada su u pitanju evrointregracije. „Prvi potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vučić je već nekoliko puta dolazio u Berlin i nemačkim zvaničnicima obećavao da će Srbija uraditi sve kako bi nastavila put ka EU, ali berlinske vlasti žele da se uvere da će državni vrh u Beogradu zaista učiniti nešto na normalizaciji odnosa s Prištinom posebno kada je reč o situaciji na severu Kosova“, navode naši sagovornici.
Ono što je još važno za Nemačku, ističu izvori Danasa, a što se ne uzima dovoljno u obzir je i to što Nemačka trenutno ima 1.600 vojnika na Kosovu i zbog toga im je veoma bitno da između dve strane vlada mir i stabilnost. Bez srpske inicijative ka boljim odnosima s Kosovom vlasti u Beogradu neće dobiti datum početka pristupnih pregovora čak ni sledeće godine, naglašavaju naši izvori iz Berlina, dodajući da je Nemačka svesna toga da zbog kosovskog pitanja Srbija može da „skrene s puta“ ka članstvu u Uniji.
Što se tiče proširenja EU, vladajuća koalicija CDU/CSU u Nemačkoj trenutno zateže oko tog pitanja, jer zna da na taj način može da prikupi glasove onih koji su protiv proširenja, pogotovo jer se izbori održavaju sledeće godine. Inače, u Nemačkoj samo 20 odsto građana podržava proširenje EU što je najniži postotak od svih 27 članica Unije. „Naravno, glavni razlozi su kriza u evrozoni, loša situacija u Bugarskoj i Rumuniji, otvorena politička pitanja, poput Kosova, i slabe ekonomije zemalja koje žele da uđu u EU. Vrlo je izvesno da nakon ulaska Hrvatske i Islanda, naredni kandidat moraće da čeka od 10 do 15 godina“, ukazuju naši sagovornici iz Berlina.

 http://www.danas.rs/danasrs/politika/nemacka_bila_protiv_zalaganja_za_teritorijalni_integritet_kosova.56.html?news_id=250075

Evropski konzervativci traže više Evrope!

RUBRIKE / Politika / Evropa

Evropa

Na 21. kongresu Evropske narodne partije u Bukureštu nije bilo velikih iznenađenja. Vilfrid Martens ponovo je izabran za predsednika ove najveće familije evropskih partija u Rvropskom parlamentu.

Moto okupljanja predstavnika evropskih konzervativnih partija „Više Evrope“ dao je smernicu. Osim Evrope prisutni su podržali i konzervativnog predsednika Rumunije Baseskua, koji je letos za dlaku izbegao smenu, pripremljenu u krugovima socijalno-liberalne vladajuće većine. Rumunskom predsedniku je posle teške političke borbe ovakva podrška vidno prijala.
Govor šefice nemačke Vlade, Angele Merkel bio je pravi melem na ranu. Ona je pozdravila pobedu demokratije u Rumuniji, misleći pritom na propali referendum o smenjivanju predsednika. Potom je Angela Merkel brzo prešla na glavne teme – pohvalivši nova programska načela evropskog konzervativnog bloka, koja bi trebalo da doprinesu vraćanju poverenja birača. Želimo uspešnu Evropu! – podvukla je ona, zalažući se za privredni rast, socijalnu tržišnu privredu i solidarnost.
Više poverenja i više stabilnosti

Basesku

U tome su konzervativne stranke Evrope jedinstvene. Bivši predsednik Evropskog parlamenta i bivši poljski premijer Jerži Busek je naglasio da je novi program otvorio mogućnost diskusije o produbljivanju integracije unutar Evropske unije.
Ginter Krihbaum, poslanik nemačkih demohrišćana i predsednik Odbora za Evropu nemačkog Bundestaga naglasio je značaj predloga za ograničavanje mogućeg zaduživanja država kao i nemačkog predloga da Evropska komisija, odnosno njen komesar zadužen za finansije dobije nadležnost da uloži veto na predlog budžeta nacionalnih parlamenata, ako ta suma izađe iz dogovorenih okvira.
Krihbaum je pritom naglasio da je Evropa i mirovni projekat, te da proširenje EU mora biti omogućeno, jer je proširenje signal mira.
Priprema za samit EU

Kongres je bio prilika za brojne bilateralne razgovore koji su poslužili kao priprema predstojećeg samita u Briselu. Izgleda da i unutar konzervativne političke porodice nema jedinstavenog stava u tome kako se može trajno stabilizovati evro. Taj cilj ne sme da se postigne po modelu Evrope različitih brzina, smatra rumunski predsednik Basesku, a konačni cilj bi morao biti stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država. Ovako jasan stav o evropskoj perspektivi svoje zemlje ovaj rumunski državnik izrekao je na istorijskom mestu, u bivšoj palati diktatora Čaušeskua.
U isto vreme je u Bukureštu održan miting na koji je pozvala vladajuža koalicija. Pred otprilike 70.000 simpatizera rumunski premijer Viktor Ponta i njegov liberalni partner u vladi, predsednik senata Antonesku podgrevali su atmosferu sa antievropskim parolama. Očuvačemo nacionalnu nezavisnost i nećemo biti robovi Evropske unije – to je samo jedna od parola koje su se mogle čuti. Ovaj skup je bio organizovan u sklopu predizborne kampanje za parlamentarne izbore 9. decembra.
Autor: Robert Švarc, Bukurešt / Dragoslav Dedović
Odg. urednik: Jakov Leon

 http://www.dw.de/evropski-konzervativci-tra%C5%BEe-vi%C5%A1e-evrope/a-16314694

Препорука ПХДС-а за Сајам књига у Београду: Монографија Николе Кнежевића под насловом "Савремена политичка теологија на Западу"

Монографија Николе Кнежевића под насловом "Савремена политичка теологија" (Савремена политичка теологија на Западу:дијалектика политичке трансфомације друштва) биће изложена на предстојећем сајму књига у Београду на штанду издавачке куће "Отачник".
Књига представља преглед развоја тео-политичке мисли на Западу од почетка двадесетог века па све до данашњих дана и покушај да се одговори на дефицит контекстуалног богословља у конкретним друштвено - политичким околностима (пост)конфликтног друштва. Српско издање ће бити штампано на ћириличном писму.
Основне теме и питања којима се књига бави: Однос хришћанства и политике. Однос хришћанске традиције и друштвено - политичких и правних теорија. Однос богословља са другим друштвено хуманистичким наукама. Улога хришћанства и других религија у процесима транзиционе правде и помирења. Одговорност Цркава у савременом друштву. Актуелност хришћанства и друштвено - политичких питања и концепт хришћанске демократије. Политизација религије. Однос хришћанства и национализма и екстремизма. Колико је хришћанство данас актуелно и да ли је богословље у стању да одговори на савремене друштвено политичке изазове? Да ли хришћанство и друге религије могу да буду активни чинилац социјално - политичких промена?
Преузето са сајта:
http://www.cirelstud.org/vesti-i-obavestenja/monografija-savremena-polit...