Kо су ти Слободни бирачи?

 Kо су ти Слободни бирачи?

Историјски пад ЦСУ у Баварској упућује на потрагу за коалиционим партнером. Kао логичан избор намећу се Слободни бирачи. Нисте чули за њих? Није ни већина Немаца. Kаква је то странка и ко је заслужан за њен успех?

Слободни бирачи,(FW). Тако се зову. У имену им не пише ни да су „хришћански“ ни да су „социјални“ ни „демократски. Боја у спектру политичких партија – непозната. Нити се представљају као „алтернатива“ нечему или некоме.

У већем делу Немачке људи једва да су и чули за њих. Kаква је то партија која је на изборима у Баварској у недељу узела чак 11,6 одсто гласова па би сада могла да постане мањи партнер у власти најбогатије немачке покрајине?

Одговор се може дати у две речи: Хубер Ајвангер (Hubert Aiwanger). То је носилац листе Слободних бирача. На неки начин је он цела партија.

Kонзервативни, али различити

Слободни бирачи су укотвљени у Баварској и суседној и тек нешто мање богатој покрајини Баден-Виртембергу. Посебно су јаки у сеоским пределима. Једини покрајински парламент у којем су заступљени јесте управо баварски, али им је јучерашњи скор рекорд. Први пут су тамо ушли 2008. са 10,2 одсто гласова, па то поновили 2013. са 9 одсто. Броје свега 4.500 чланова.

Они су конзервативни, баш као и вечити владари баварске, Хришћанско-социјална унија (ЦСУ). Залажу се за традицију, желе да подстакну дијалекте и да се у школама учи о завичају и домовини.

У избегличкој политици, која је вољом ЦСУ постала доминантна тема покрајинских избора, Слободни бирачи се не разликују много од водеће странке. И они желе јаче граничне контроле, мање досељавања породица избеглица, консеквентне депортације и брже одлуке о азилу.

Тиме су Слободни бирачи постали алтернатива за бираче ЦСУ којима је десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) ипак превише радикална. Тако су Слободњаци главни разлог што је АфД додуше по први пут ушла у баварски Ландтаг са двоцифреним скором (10,2 одсто), али је ипак узела мање него што се надала.

Додуше, Слободни бирачи имају теме у којима се доста разликују од ЦСУ. Тако се залажу за бесплатне вртиће, више буџетских субвенција у области становања – али то нису претеране препреке уколико се збиља упусте у озбиљне коалиционе преговоре са ЦСУ.

Постоји ипак црвена линија код које ће договор бити тежи: Слободњаци свом силом одбијају да се велики међународни аеродром у Минхену прошири и добије и трећу писту. То су експлицитно написали у свом програму.

Човек је странка

И ето нас ту опет код Хуберта Ајвангера, који је у партији алфа и омега. Потребан је цео пасус да се наброје његове функције: он је савезни шеф Слободних бирача и такође шеф Слободних бирача у Баварској; шеф је посланичке групе у покрајинском парламенту, а учествује у локалној власти града Ротенбурга, као и окружној власти округа Ландсхут.

Ајвангер је рођен 1957. и почео је да се бави политиком када му је било 30 година – у Слободним бирачима за које тада баш нико није знао. Наводно је одувек мислио да је баварска ЦСУ превише арогантна, превише самоуверена. И сада је Ајвангер довео своју странку до врхунца. Али шта даље?

Шеф странке тврди да су у његовом табору „последњи разумни конзервативци“, али ипак види ЦСУ као природног партнера. Могуће је да ће се Немачка наслушати доњебаварског дијалекта којим поносно говори овај хоби-ловац. После избора су га питали шта ће бити ако га премијер Баварске Маркус Зедер позове у коалицију. „Био бих спреман. Ако он каже 'да', онда идемо.“

Аутор Марко Милер

DW

Земљотрес ће заљуљати и Ангелу Меркел

 Земљотрес ће заљуљати и Ангелу Меркел

„Дебакл“, „фијаско“, „катастрофа“ – тим речима коментатори немачке штампе описују пад Хришћанско-социјалне уније на испод 35 одсто гласова на недељним изборима у Баварској. Ево првих анализа немачких коментатора.

„Изборни бој је војеван – и у њему су пале две некада велике партије. Више од десет одсто пада за малу конзервативну сестру Хришћанско-социјалну унију као и за Социјалдемократе.Потреси након овог исхода неће се осећати само у Баварској. Однос моћи у Берлину ће се такође променити“,пише лист Ноје вестфелише (Билефелд).

Лист пише да се баварски премијер Маркус Зедер прерачунао у интерној борби са шефом странке и савезним министром унутрашњих послова Хорстом Зехофером. „Упркос добром економском стању у Баварској постоји велико незадовољство Зедеровим радом на функцији. Зедера Баварци не воле. Баварци верни традицији нису добро прихватили сукоб двојице алфа-мужјака у ЦСУ између себе, а онда и у тандему против Ангеле Меркел.“

„Уместо да гледа унапред и поново примисли Баварску у глобализованом свету, кандидат Маркус Зедер је водио пркосну бајату кампању: Баварска има остати Баварска. ЦСУ је симулирао моћ противећи се струји времена. Зедер је обећао више Баварске: сопствену граничну полицију, сопствени уред за азил, крстове свима“, пише угледни недељник Цајт на свом порталу. „Што је кандидат више деловао као да долази из прошлости, то му је депресивније изгледала цела кампања.“

Вестфален пост (Хаген) наводи: „Политички земљотрес се збиља десио. ЦСУ је драматично изгубио, СПД у чизмама од седам миља корача ка безначајности, Зелени тријумфују, Алтернатива за Немачку улази у још један покрајински парламент. По ко зна који пут су бирачи ударили пацку етаблираним партијама. Премијер Маркус Зедер је рекао: 'Баварска је ЦСУ и ЦСУ је Баварска.' Сад слободно може да заборави на ту своју егоцентричну паролу.“

„Разлози су јасни: Зедер, који је прво прогласио да у свим баварским институцијама морају висити распећа, а онда немилосрдно и паушално означио све избеглице азилним туристима, у ствари је омануо у покушају да копира стратегију и вокабулар АфД. (…) Заправо би Зедер морао да поднесе оставку. Али неће јер се тај не може одвојити од власти. Заправо би и Хорст Зехофер морао да се повуче. Али неће (доборовољно) јер се не може одвојити од политике, себе сматра незамењивим и нема дара за самокритику. Али партија ће убрзо наћи мање или више болан начин да га се отараси као партијског шефа. Зехофер штети ЦСУ“, пише Вестфален пост и додаје:

„Наравно да ће избори у Баварској имати велики значај за савезну политику. Многи грађани су сити политичке елите као старих тапета у дневном боравку. Разлози за то су у многоме емоционалне, а не рационалне природе. Јер Немачкој привредно иде добро као никад последњих деценија – и Баварској исто. Ради се више о страху од будућности који многе грађане све више тера у друге политичке таборе. Велика коалиција и Ангела Меркел ће утећи са гиљотине само ако сместа испуне своју дужност: озбиљно схвате бриге грађана, успоставе социјалну правду, регулишу досељавање, реше проблеме. Да, дакле, делају на добробит народа.“

Регионални јавни сервис МДР у коментару на свом порталу пише да „таласи након овог потреса неће заобићи Владу у Берлину. Макар и зато да спасу себе,Зедер и Зехофер ће упрети прстом у канцеларку. Нервоза у Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) ће се појачати и странка ће са страхом чекати изборе у покрајини Хесен за две седмице. Волфганг Шојбле је већ сада рекао да странку после тога чекају велике промене. Једно је јасно: само Шојбле може да покрене промену на врху ЦДУ. Питање је да ли ће искористити свој ауторитет у ЦДУ да поведе побуну против Ангеле Меркел.“

Угледни Ханделсблат (Диселдорф) пише да је канцеларка претходних седмица припустила своје спин-докторе да објашњавају јавности како покрајински избори немају везе са тиме како она води Савезну владу. Али анкете кажу да ће и у Хесену њен ЦДУ изгубити много гласова. „Више нико не верује да то нема везе са канцеларком и њеном избегличком политиком. (…) Свећа Ангеле Меркел након избора у Баварској гори са оба краја. Њени коалициони партнери су добили страшне ударце. У великој коалицији ће сарадња постати још тежа – Зехофер и Зедер ће се борити да задрже функције. А то иде само преко леђа Ангеле Меркел.“

Левичарски Нојес Дојчланд сецира дубље разлоге пада ЦСУ. „Успеси којима се дичи ЦСУ су успеси јучерашњице. (…) Да, Баварска је привредно успешна покрајина, али више није острво под заштитом ЦСУ. Глобализација, кретање избеглица, међународне финансијске кризе, социјални јаз и много више – белосветски проблеми стигли су у бело-плаву провинцију. Реакције на то су различите. Kоме се више допада вредносно конзервативна отвореност према свету, он бира Зелене; ко је за комплетни пад у реакционарно, тај се гнезди код АфД. Између гравитира једна надобудна државна партија која још не жели да прихвати да су времена свемоћи прошла.“

Приредио Немања Рујевић

***

 https://www.dw.com/sr/zemljotres-%C4%87e-zaljuljati-i-angelu-merkel/a-45886601

Фијаско вечитих владара Баварске

Фијаско вечитих владара Баварске

Негде другде и за неког другог би резултат од 37,2 одсто био одличан. Али за ЦСУ у Баварској то је историјски суноврат. Зелени су постали друга снага, спекулише се да ће ући у владу. У парламенту пет или шест партија.

Само два пута у послератној историји Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) је морала да дели власт у Баварској са неким коалиционим партнером, а тај сценарио се сада понавља. Са 37,2 одсто гласова – чак 10,5 одсто мање него 2013. – ЦСУ је добио страшну пацку од бирача у најбогатијој немачкој покрајини.

У парламент улазе још Зелени (17,5 одсто), Слободни бирачи (11,6), Алтернатива за Немачку (10,2), Социјалдемократе (9,7) и Либерали (5,1). Ради се и даље о прелиминарним резултатима, али тешко да ће се они значајно мењати. Левица је са 3,2 одсто остала далеко испод црте.

Зехофер и Зедер – ко одлази?

Аналитичари као разлог посрнућа вечитих владара конзервативне Баварске наводе пре свега огорчену унутарстраначку борбу током које је дугогодишњи шеф партије Хорст Зехофер морао да препусти место покрајинског премијера млађем и популарнијем Маркусу Зедеру.

Зехофер се евакуисао у Савезну владу на место министра унутрашњих послова, одакле је наставио своје чарке са Зедером. „На путу довде нисам видео ниједан плакат на којем сам ја“, рекао је он за ДW пред изборе. У преводу – ако је неко крив за фијаско, онда Зедер који води покрајину од почетка године.

Но већ се шпекулише да ће управо Зехофер, уплетен у стални рат са канцеларком Ангелом Меркел у Берлину, морати да покупи прње и оде у политичку пензију. Тај сценарио би подразумевао да ЦСУ делегира другог министра савезне полиције, па је питање како ће то утицати на Владу Ангеле Меркел. Но као партијски шеф, Зехофер и даље има довољно адута да прво обори ривала Зедера.

Kанцеларкина странка Хришћанско-демократска унија не наступа на изборима у Баварској – ту постоји само сестринска ЦСУ. Иако су две партије везане коалицијом која никада није до сада није раскидана, то су потпуно одвојене партије које су током владавине Ангеле Меркел често биле у клинчу.

На изборни дан је 81 одсто гласача рекло да је свађа двојих сестринских странака утицала на рејтинг ЦСУ, док је 49 одсто рекло да је ЦСУ преузео садржаје десничарске Алтернативе за Немачку (АфД).

Очито се за ЦСУ није исплатила конфронтација према избегличкој политици Ангеле Меркел и инсистирање на ограничењу миграције те успостављању такозваних транзитних центара из којих би потражиоци азила, ако треба, били брзо протерани. Премда су и Зехофер из Берлина и Зедер из Минхена играли баш на ту карту, током изборног дана је свега трећина бирача ЦСУ рекла да им је та тема била веома важна код избора. Kод АфД је тај проценат чак 78 одсто.

„Наравно да данас није лак дан за ЦСУ“, рекао је премијер Маркус Зедер. „Међутим јасно је такође да је ЦСУ не само најјача партија, већ је добио јасан мандат да влада.“

Kоалиција са Зеленима?

За разлику од покрајина превасходно на истоку Немачке, у Баварској кајмак који се скупио након слободног пада ЦСУ и Социјалдемократске партије Немачке (СПД) није покупила десничарска Алтернатива за Немачку већ Зелени. Овој странци, која и у анкетама на савезном нивоу све чешће добацује до другог места, неки већ проричу да ће уместо СПД бити нова велика странка левог центра.

Успон Зелених делом је заслуга омашки других, а делом јачањем такозваног реалног крила унутар партије које форсира мање идеала, а више практичне политике за већи број бирача. То крило већ дуго кокетира са могућношћу да са странкама хришћанске уније начини коалицију на савезном нивоу и Баварска је прилика да се опробају у разговорима са ЦСУ, тврђом од две сестринске странке.

Према анкетама су бирачи Зелених ипак у фокусу имали типичне теме ове странке. Чак 73 одсто је рекло да је за њихов глас била важна заштита климе и животне средине, а још су издвојили заштиту природе (68), социјалну правду (60) и стварање приуштивог стамбеног простора (58).

Уколико се потврде тренутне прогнозе и распоред мандата ЦСУ теоретски може да преговара и са Слободним бирачима што је вероватно незгодно јер и та странка има регионални карактер и јака је само у Баварској. „Они морају нама да се јаве, ја никог нећу звати“, рекао је први кандидат ове странке Хуберт Ајвангер самоуверено након избора.

Теоретски је, ако резултат не буде одскакао од прогноза, могућа и коалиција са Социјалдемократама. Kоалиција без ЦСУ није ни математички могућа осим ако у њу не буде укључена Алтернатива за Немачку – а са њима сви одбијају сарадњу.

 https://www.dw.com/sr/fijasko-ve%C4%8Ditih-vladara-bavarske/a-45885572

Миша Ђурковић: Хришћанска демократија – идеја и развој

У седмичном циклусу „Студије“, oд понедељка, 13. до петка, 17. августа, можете пратити текст Мише Ђурковића „Хришћанска демократија – идеја и развој“.

Аутор у раду истиче да су актери и партије које су чиниле, а и данас чине хришћанско демократске снаге избегавали да себе идеолошки одреде као десне, настојећи да заузму позицију центра или националне странке. Својим деловањем, а и програмима, створили су, међутим, најважнију теоријску и практичну десну традицију у другој половини двадесетог века, бар кад је европски континент у питању, сматра Ђурковић. 

Он настоји да објасни како је рођена идеја хришћанске демократије, затим како је у првој половини двадесетог века она осцилирала између корпоративистичких симпатија за ауторитарне и фашистичке режиме и персоналистичке традиције супротстављене левим и десним тоталитаризмима, и на крају како је изгледало златно доба владавине демохришћана током хладног рата, да би коначно разјаснио узроке релативног пада деведесетих година, али и дилеме са којима се ова традиција данас суочава. Текст се завршава излагањем неколицине од основних принципа хришћанске демократије који је одвајају од других припадника десне политичке породице.

Уредница Оливера Нушић.

  http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/3226299/misa-djurkovic-hriscanska-demokratija--ideja-i-razvoj.html

ЦДУ покреће кампању за враћање обавезног војног рока

 Седам година је прошло откако је у Немачкој укинуто обавезно служење војног рока. ЦДУ сада покреће кампању за враћање војне обавезе. Требало би да важи и за мушкарце и жене.

 

Због проблема са регрутацијом у Бундесверу, политичари странке ЦДУ разматрају поновно увођење војне обавезе или такозване „опште обавезне службе“. Генерална секретарка странке, Анегрет Крамп-Каренбауер, предлогу за „општу обавезну службу“ жели да посвети доста пажње у расправи о новом страначком програму, пише лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“.

За франкфуртски лист, Крамп-Каренбауер је казала да не рачуна да ће враћања војне обавезе бити једноставно. Зато жели да разговора о „општој обавезној служби“. То ће бити једна од тема на страначком заседању крајем године. Конкретни предлози, како би та „општа обавезна служба“ требало да изгледа, наћи ће се у страначком програму који ће 2020. године бити усвојен.

Опуномоћеник Бартелс скептичан

Опуномоћеник парламента за Бундесвер, Ханс-Петер Бартелс, за новинску агенцију дпа је изјавио: „Општа обевезна служба је додуше симпатична идеја, али се коси са уставом. Принудни рад је забрањен.“

Бартелс је скептичан и када је реч о обавезном служењу војног рока. „Бундесвер данас следи концепт модерне војске“. Једну трећину Бундесвера чине професионални војници, а две трећине резервни састав. Уз то, Бундесвер је данас знатно мањи него што је био у време обавезног служења војног рока, и има сасвим друге задатке.

Оте захтева ефикасан Бундесвер

Скептичан је и Хенинг Оте, стручњак странке ЦДУ за питања одбране: „Општа војна обавеза, по старом обрасцу, неће нам помоћи са савладамо актуелне безбедносно политичке изазове“, изјавио је за агенцију дпа портпарол странака Уније у Бундестагу за питања одбране.

Према мишљењу Отеа главни циљ би требало да буде ефикасан Бундесвер. „За то су нам потребни мотивисани млади људи, који ће дуже времена остати у војсци и који ће бити у стању да савладају комплексну технику. Њима је потребна каријера која има перспективу, одговорајућа надокнада и пре свега друштвено признање.“

Сензбург за војну обавезу

ЦДУ посланик у Бундестагу Патрик Сензбург је за поновно увођење војне обавезе. „Потребна нам је војна обавеза и она би требало да важи и за мушкарце и за жене“, изјавио је за лист Франкфуртер алгемајне цајтунг. Требало би да постоји обавезујућа година службе „и онај ко не иде у Бундесвер, требало би да служи на другом месту“, додаје Сензбург, иначе потпуковник у резерви. С обзиром на несигурну ситуацију у свету, војна обавеза је неопходна да би се испунио „основни задатак војске, а то је одбрана своје земље.“

ЦДУ посланик у Бундестагу и председник Савеза резервиста Бундесвера, Освин Фајт је конкретан. „Војни рок би требало да траје дванаест месеци и да важи за сва младе мушкарце и жене који су напунили осамнаест година“. Војни рок би, како каже, могао да се одслужи у Бундесверу или у хуманитарној организацији Технишес хилсверк, као и у области неговатељства или здравства, сматра Фајт.

Подршка СПД-а

Према писању листа Франкфуртер алгемајне цајтунг, и СПД гаји симпатије за ту тему. „Морамо да покренемо друштвену дебату о томе да ли у Бундесверу треба повећати број људи који су потребни за одбрану земље“, каже Фриц Фелгентрој, повереник СПД у Одбору за одбрану.

Подмладак Уније захтева „друштвену годину“

Подмладак Уније се залаже за „обавезујућу годину за друштво“, за све који завршавају школу. Они би онда сами требало да одлуче да ли ће годину провести у Бундесверу или у некој социјалној установи. „Живимо у једној предивној, богатој земљи“, каже за лист Билд ам Зонтаг, Паул Цимиак, председник подмлатка, странака ЦДУ и ЦСУ. „Друштвена година нуди могућност да се земљи одужи и истовремено да се појача јединство.“

Војна обавеза у Немачкој укинута је 1. јула 2011. године. Бундесвер је од тада добровољачка војска. Сада је у конкуренцији са привредом када се ради о регрутовању младих људи. Бундесвер има проблем са запошљавањем одговорајућег особља. Као замена за војну и цивилну обавезу, која је такође укинута, уведена је могућност добровољног служења војног рока.

(Дојче веле)

Прогон хришћана у Европи?

Дискриминација се може брзо претворити у прогон, а неконтролисани прогон у злочин против човечности и у геноцид, рекао је познати британски политичар Лојд Дејвид Алтон из Ливерпула. Алтон је говорио на 9. годишњем састанку фондације тзв. Коптске солидарности о природи верског прогона. Нагласио је да западне владе и међународне организације остају слепе на прогон хришћана.

У Египту, на пример, равнодушност светске заједнице (у 2013. години) довела је до оргијања насиља које подсећа на Кристалну ноћ. Тада су нападнуте синагоге, продавнице и фабрике Јевреја. Данас се руше коптске цркве, институције и домови. Дана 9. априла 2013. године убијено је 44 људи, а више од 100 њих је повређено. Необуздани терор преузео је на себе Исис. Вирус терора, према Алтону, не поштује границе, што се показало у оном чину из 2015. године кад је Исис погубио 20 хршћана Копта и једног хришћанина из Гане.

Заправо, хришћани су на свету највише прогоњени. Чак и у Европи, у земљама које су чланице ЕУ, које гарантују људска права у „Повељу о основним људским правима“. Међутим, хришћани (њих две трећине) често доживљавају страдање. Руски православни митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија) истакао је исто то у свом говору прошле године: „Постоје десетине и стотине случајева вандализма, скврнављења, пљачкања и паљења хришћанских цркава, уништавања икона и крстова, деградације и напада на свештенике и монахе у Европи. Многе од ових злочина починили су имигранти са Блиског истока и Африке, али су одређени део чинова вандализма починили аутентични Европљани,“ рекао је Митрополит.

Тврдње лорда Алтона и митрополита Илариона потврђује Извештај агенције за праћење дискриминације хришћана у Европи. Више од 500 случајева наведено је у недавном извештају за 2016. и 2017. годину. У уводу извештаја наводи се: „Широм Европе хришћани су отпуштани из службе, тужени и чак ухапшени због остваривања своје слободе изражавања мисли или савести ... Хришћани, међу којима и свештеници, убијани су или нападани због своје вере. Као и у 2015. години, и даље  се суочавамо с претњама и нападима на хришћане избеглице и азиланте у Европи. Вандализују се, пљачкају се и спаљују хришћански симболи.“

Према лорду Алтону, све јачи прогон хрићана у свету захтева систематски и организован приступ... Верска слобода није само питање изгласаног закона, већ и одговарајућог праведног дејствовања.“

 Извор: ОСР (са енглеског Инфо служба)
 http://www.spc.rs/sr/progon_hrishtshana_u_evropi

Хришћански социјализам у Европи

Хришћански социјализам у Европи

„Социјалиста хришћанин је опаснији од социјалисте безбожника.“

Ф. М. Достојевски

Реч социјализам потиче од латинске речи sociare, што значи делити или комбиновати. Социјализам се у најширем смислу може одредити као идеологија која заговара друштво засновано на идејама једнакости, заједништва, солидарности и социјалне правде.

Постоје различите варијанте социјализма: утопијски социјализам, хришћански социјализам, демократски социјализам, револуционарни социјализам, реформистички социјализам, либертерски социјализам, аграрни социјализам, исламски социјализам, итд. Теоријске и практичне разлике међу њима су понекад толико велике да им је неретко заједничко само име.

Хришћанство и социјализам

Однос хришћанства и социјализма је врло близак. Може се рећи да ранохришћанска критика злостављања сиромашних, позив на праведну расподелу добара, успостављање заједничке имовине, праведнијих и човечнијих односа у друштву, представљају основу на којој се вековима касније развијао социјализам. Наравно, рано хришћанство је позивало на добровољну расподелу добара, а не на присилно одузимање имовине, као и на милосрдан однос између богатих и сиромашних, а не рат међу класама.

Друштвени идеал у раном хришћанству била је прва заједница хришћана у Јерусалиму где је имовина била заједничка. Тај идеал касније наводе и многи црквени учитељи, а нарочито Свети Јован Златоусти.

Овај светитељ позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на Јерусалимску цркву целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину сваком према потребама. Сматрао је да би тада сви били задовољни и да би такви социјални односи, засновани на узајамности и солидарности, привукли нехришћане хришћанској вери.

Појава хришћанског социјализма

Масовна индустријализација и убрзани развој капитализма у XIX веку узроковали су велике социјалне проблеме. На једној страни налазили су се богати власници фабрика тј. капиталисти, а на другој сиромашни радници без икакве имовине. Сиромашење радника пратили су настанак и ширење многобројних револуционарних социјалистичких  идеја, партија и покрета, попут марксизма, социјалне демократије, анархизма. Социјално питање је током XIX века постало и најважније политичко питање.

Хришћански социјализам у Великој Британији

Хришћански социјализам настао је у Великој Британији, у крилу Англиканске цркве.  Међу главним оснивачима били су Фредерик Морик, Чарлс Кингсли, Џон Лудлоу.  Термин „хришћански социјализам“ је први пут употребио британски англикански свештеник и теолог Фредерик Морик 1848. године.

Хришћански социјалисти су полазили од идеје да се у Јеванђељу налазе одговори  на социјална питања и да основу и суштину социјализма чини хришћанска етика. Критиковали су необуздани капитализам који је довео до сиромашења великог броја радника и предлагали класну сарадњу уместо бескрупулозне конкуренције. Наглашавали су важну улогу цркве у борби против социјалних неправди. Хришћански социјализам је представљао христијанизацију идеја и праксе утопијског социјализма (Сен Симон, Овен) и није био  повезан са идејама Карла Маркса, нити је подразумевао државно власништво над средствима за производњу.

Хришћански социјалисти видели су друштво као органску заједницу засновану на сарадњи и солидарности  насупрот индивидуалистичком схватању друштва као простог збира себичних појединаца. Хришћански социјалисти су иницирали стварање радничких удружења,  кооператива и задруга. Осим тога, оснивали су и посебне образовне установе (попут Радничког мушког колеџа) у којима су радили на едукацији радника, чинећи образовање доступним сиромашним слојевима. У фокусу су им била социјално-економска, а не политичка питања.

Може се рећи да је карактер хришћанског социјализма био  реформистички, а не револуционаран,  конзервативан, а не радикалан.

Католичкo социјално учење

За Римокатоличку цркву, распадање старог поретка, органског друштва и сиромашење великог броја радника значило је и губитак пастве која се окретала атеистичким идеологијама и револуционарним  политичким решењима.

Проучавајући социјалистичке и либералне теорије које су доводиле у питање позицију Римокатоличке цркве, бискуп града Мајнца, Вилхелм Фон Кетелер, покушао је, током друге половине XIX века, да пружи хришћанско-социјални одговор на друштвене проблеме. Он је критиковао либерални капитализам и социјализам, а као решење предлагао је добровољну редистрибуцију добара, социјалну солидарност виших са нижим класама, засновану на хришћанском милосрђу, и стварање кооперативних удружења. Ове идеје постале су основа модерног социјалног учења Римокатоличке цркве.

Римски папа Лав XIII донео је 1891. године енциклику Rerum Novarum, која је била посвећенa одбрани права радника у периоду индустријализације. У документу се захтевала праведна плата за раднике, оснивање католичких радничких организација и класна солидарност, као и сарадња послодаваца и радника. Капитализам је окарактерисан као „болест“, а социјализам као „погрешан лек“.

Папа Пије XI у енциклици Quadragesimo Anno из 1931. године нагласио је да „нико не може бити у исто време добар католик и прави социјалиста“. Иако је Римокатоличка црква формално одбацила концепт хришћанског социјализма, преко детаљно разрађеног социјалног учења заговарала је веома сличне идеје.

Хришћански социјализам и руско православље

Иако је хришћански социјализам настао оквиру протестантских конфесија, одмах је превазишао конфесионалне разлике. Његов утицај је приметан не само у римокатоличком, већ и у православном свету.

У Русији је велики број религијских филозофа, теолога, свештеника и књижевника прихватио идеје хришћанског социјализма. У социјалним и филозофским погледима Фјодора Достојевског и Лава Толстоја могу се приметити идеје хришћанског социјализма. Филозоф Владимир Соловјов писао је о „истини социјализма“ тј. „да треба признати истину социјализма да би се победила лаж социјализма“. Поједини руски религијски филозофи (Николај Берђајев, Сергеј Булгакова, Георгије Федотов) који су првобитно прошли кроз марксистичку фазу да би се потом окренули православљу, заступали су отворено хришћански социјализам. Према Булгакову, догматске основе хришћанског социјализма произилазе из „опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења .“

Запажена практична делатност хришћанско-социјалистичких организација односи се на период револуције 1905–1907. године. Харизматични раднички вођа и православни свештеник Георгије Гапон формирао је организацију „Скупштина руских фабричких радника Санкт Петерсбурга“, која је окупљала више радничких удружења, десетине хиљада радника и учестовавала историјским догађајима познатим као Крвава недеља. Нажалост, утицај хришћанског социјализма у Русији временом је опадао, док је револуционарни и атеистички социјализам све више јачао.

Однос хришћанског социјализма и марксизма

Синтагма „хришћански социјализам“ може се учинити контрадикторном, јер се појам социјализам најчешће повезује са марксистичким и атеистичким социјализмом.

Потребно је нагласити да је однос марксистичког и хришћанског социјализма  међусобно искључив. Основна разлика је у односу према религији. Марксистички концeпт социјализма је атеистички или антирелигијски, док се хришћански социјализам заснива на хришћанству.

Маркс и Енгелс су отворено исказали негативан став према хришћанском социјализму, а најбољи пример за то је познато дело „Манифест комунистичке партије“. У Манифесту се истиче наводни феудалистички и реакционарни карактер хришћанског социјализма, који је окарактерисан као „света водица којом поп освештава службу аристократа“.

Хришћански социјализам као савремени социјални коректив

Значај хришћанског социјализма у Европи огледа се у стварању одговорне социјалне државе. Треба нагласити да је то форма социјализма која нема ништа заједничко са тоталитарним системима реалног социјализма или ауторитарним и присилним колективизмом. Напротив, хришћански социјализам је увек био у опозицији према таквим идеологијама и системима. Са друге стране, хришћански социјализам је оштро критиковао неправде учињене радницима изазване неспутаним деловањем капитализма.

У основи  хришћанског социјализма су социјални принципи хришћанства попут солидарности,  брига за радничке слојеве и побољшање њиховог положаја еволуцијом, а не револуцијом.

Хришћански социјализам не представља крути и затворени идеолошки систем, нити самосталну и значајну политичку снагу. Његове идеје су данас углавном инкорпориране у програме умерених социјалистичких, социјалдемократских (попут британске Лабуристичке партијe), али и демохришћанских и хришћанско-социјалних странака (нпр. немачке Хришћанско-демократске уније или Хришћанско-социјалне уније). Хришћански социјализам може имати значајнију улогу у будућности, с обзиром на то да није политички компромитован као друге варијанте социјализма. Може постати коректив садашњем „дивљем“ капитализму, који поново занемарује социјалну компоненту и раднике препушта на милост и немилост суровој тржишној конкуренцији.

Извори:

1.      Булгаков, Сергиј. (2001). Православље: Бримо, Београд.

2.      Сто година католичкога социјалног наука, Социјални документи Цркве. (1991). Кршћанска садашњост, Загреб .

3.      Маркс, Карл. Енгелс, Фридрих. (1975). Манифест комунистичке партије, БИГЗ , Београд.

 https://teologija.net/hriscanski-socijalizam-u-evropi/