Фијаско вечитих владара Баварске

Фијаско вечитих владара Баварске

Негде другде и за неког другог би резултат од 37,2 одсто био одличан. Али за ЦСУ у Баварској то је историјски суноврат. Зелени су постали друга снага, спекулише се да ће ући у владу. У парламенту пет или шест партија.

Само два пута у послератној историји Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) је морала да дели власт у Баварској са неким коалиционим партнером, а тај сценарио се сада понавља. Са 37,2 одсто гласова – чак 10,5 одсто мање него 2013. – ЦСУ је добио страшну пацку од бирача у најбогатијој немачкој покрајини.

У парламент улазе још Зелени (17,5 одсто), Слободни бирачи (11,6), Алтернатива за Немачку (10,2), Социјалдемократе (9,7) и Либерали (5,1). Ради се и даље о прелиминарним резултатима, али тешко да ће се они значајно мењати. Левица је са 3,2 одсто остала далеко испод црте.

Зехофер и Зедер – ко одлази?

Аналитичари као разлог посрнућа вечитих владара конзервативне Баварске наводе пре свега огорчену унутарстраначку борбу током које је дугогодишњи шеф партије Хорст Зехофер морао да препусти место покрајинског премијера млађем и популарнијем Маркусу Зедеру.

Зехофер се евакуисао у Савезну владу на место министра унутрашњих послова, одакле је наставио своје чарке са Зедером. „На путу довде нисам видео ниједан плакат на којем сам ја“, рекао је он за ДW пред изборе. У преводу – ако је неко крив за фијаско, онда Зедер који води покрајину од почетка године.

Но већ се шпекулише да ће управо Зехофер, уплетен у стални рат са канцеларком Ангелом Меркел у Берлину, морати да покупи прње и оде у политичку пензију. Тај сценарио би подразумевао да ЦСУ делегира другог министра савезне полиције, па је питање како ће то утицати на Владу Ангеле Меркел. Но као партијски шеф, Зехофер и даље има довољно адута да прво обори ривала Зедера.

Kанцеларкина странка Хришћанско-демократска унија не наступа на изборима у Баварској – ту постоји само сестринска ЦСУ. Иако су две партије везане коалицијом која никада није до сада није раскидана, то су потпуно одвојене партије које су током владавине Ангеле Меркел често биле у клинчу.

На изборни дан је 81 одсто гласача рекло да је свађа двојих сестринских странака утицала на рејтинг ЦСУ, док је 49 одсто рекло да је ЦСУ преузео садржаје десничарске Алтернативе за Немачку (АфД).

Очито се за ЦСУ није исплатила конфронтација према избегличкој политици Ангеле Меркел и инсистирање на ограничењу миграције те успостављању такозваних транзитних центара из којих би потражиоци азила, ако треба, били брзо протерани. Премда су и Зехофер из Берлина и Зедер из Минхена играли баш на ту карту, током изборног дана је свега трећина бирача ЦСУ рекла да им је та тема била веома важна код избора. Kод АфД је тај проценат чак 78 одсто.

„Наравно да данас није лак дан за ЦСУ“, рекао је премијер Маркус Зедер. „Међутим јасно је такође да је ЦСУ не само најјача партија, већ је добио јасан мандат да влада.“

Kоалиција са Зеленима?

За разлику од покрајина превасходно на истоку Немачке, у Баварској кајмак који се скупио након слободног пада ЦСУ и Социјалдемократске партије Немачке (СПД) није покупила десничарска Алтернатива за Немачку већ Зелени. Овој странци, која и у анкетама на савезном нивоу све чешће добацује до другог места, неки већ проричу да ће уместо СПД бити нова велика странка левог центра.

Успон Зелених делом је заслуга омашки других, а делом јачањем такозваног реалног крила унутар партије које форсира мање идеала, а више практичне политике за већи број бирача. То крило већ дуго кокетира са могућношћу да са странкама хришћанске уније начини коалицију на савезном нивоу и Баварска је прилика да се опробају у разговорима са ЦСУ, тврђом од две сестринске странке.

Према анкетама су бирачи Зелених ипак у фокусу имали типичне теме ове странке. Чак 73 одсто је рекло да је за њихов глас била важна заштита климе и животне средине, а још су издвојили заштиту природе (68), социјалну правду (60) и стварање приуштивог стамбеног простора (58).

Уколико се потврде тренутне прогнозе и распоред мандата ЦСУ теоретски може да преговара и са Слободним бирачима што је вероватно незгодно јер и та странка има регионални карактер и јака је само у Баварској. „Они морају нама да се јаве, ја никог нећу звати“, рекао је први кандидат ове странке Хуберт Ајвангер самоуверено након избора.

Теоретски је, ако резултат не буде одскакао од прогноза, могућа и коалиција са Социјалдемократама. Kоалиција без ЦСУ није ни математички могућа осим ако у њу не буде укључена Алтернатива за Немачку – а са њима сви одбијају сарадњу.

 https://www.dw.com/sr/fijasko-ve%C4%8Ditih-vladara-bavarske/a-45885572

Миша Ђурковић: Хришћанска демократија – идеја и развој

У седмичном циклусу „Студије“, oд понедељка, 13. до петка, 17. августа, можете пратити текст Мише Ђурковића „Хришћанска демократија – идеја и развој“.

Аутор у раду истиче да су актери и партије које су чиниле, а и данас чине хришћанско демократске снаге избегавали да себе идеолошки одреде као десне, настојећи да заузму позицију центра или националне странке. Својим деловањем, а и програмима, створили су, међутим, најважнију теоријску и практичну десну традицију у другој половини двадесетог века, бар кад је европски континент у питању, сматра Ђурковић. 

Он настоји да објасни како је рођена идеја хришћанске демократије, затим како је у првој половини двадесетог века она осцилирала између корпоративистичких симпатија за ауторитарне и фашистичке режиме и персоналистичке традиције супротстављене левим и десним тоталитаризмима, и на крају како је изгледало златно доба владавине демохришћана током хладног рата, да би коначно разјаснио узроке релативног пада деведесетих година, али и дилеме са којима се ова традиција данас суочава. Текст се завршава излагањем неколицине од основних принципа хришћанске демократије који је одвајају од других припадника десне политичке породице.

Уредница Оливера Нушић.

  http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/3226299/misa-djurkovic-hriscanska-demokratija--ideja-i-razvoj.html

ЦДУ покреће кампању за враћање обавезног војног рока

 Седам година је прошло откако је у Немачкој укинуто обавезно служење војног рока. ЦДУ сада покреће кампању за враћање војне обавезе. Требало би да важи и за мушкарце и жене.

 

Због проблема са регрутацијом у Бундесверу, политичари странке ЦДУ разматрају поновно увођење војне обавезе или такозване „опште обавезне службе“. Генерална секретарка странке, Анегрет Крамп-Каренбауер, предлогу за „општу обавезну службу“ жели да посвети доста пажње у расправи о новом страначком програму, пише лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“.

За франкфуртски лист, Крамп-Каренбауер је казала да не рачуна да ће враћања војне обавезе бити једноставно. Зато жели да разговора о „општој обавезној служби“. То ће бити једна од тема на страначком заседању крајем године. Конкретни предлози, како би та „општа обавезна служба“ требало да изгледа, наћи ће се у страначком програму који ће 2020. године бити усвојен.

Опуномоћеник Бартелс скептичан

Опуномоћеник парламента за Бундесвер, Ханс-Петер Бартелс, за новинску агенцију дпа је изјавио: „Општа обевезна служба је додуше симпатична идеја, али се коси са уставом. Принудни рад је забрањен.“

Бартелс је скептичан и када је реч о обавезном служењу војног рока. „Бундесвер данас следи концепт модерне војске“. Једну трећину Бундесвера чине професионални војници, а две трећине резервни састав. Уз то, Бундесвер је данас знатно мањи него што је био у време обавезног служења војног рока, и има сасвим друге задатке.

Оте захтева ефикасан Бундесвер

Скептичан је и Хенинг Оте, стручњак странке ЦДУ за питања одбране: „Општа војна обавеза, по старом обрасцу, неће нам помоћи са савладамо актуелне безбедносно политичке изазове“, изјавио је за агенцију дпа портпарол странака Уније у Бундестагу за питања одбране.

Према мишљењу Отеа главни циљ би требало да буде ефикасан Бундесвер. „За то су нам потребни мотивисани млади људи, који ће дуже времена остати у војсци и који ће бити у стању да савладају комплексну технику. Њима је потребна каријера која има перспективу, одговорајућа надокнада и пре свега друштвено признање.“

Сензбург за војну обавезу

ЦДУ посланик у Бундестагу Патрик Сензбург је за поновно увођење војне обавезе. „Потребна нам је војна обавеза и она би требало да важи и за мушкарце и за жене“, изјавио је за лист Франкфуртер алгемајне цајтунг. Требало би да постоји обавезујућа година службе „и онај ко не иде у Бундесвер, требало би да служи на другом месту“, додаје Сензбург, иначе потпуковник у резерви. С обзиром на несигурну ситуацију у свету, војна обавеза је неопходна да би се испунио „основни задатак војске, а то је одбрана своје земље.“

ЦДУ посланик у Бундестагу и председник Савеза резервиста Бундесвера, Освин Фајт је конкретан. „Војни рок би требало да траје дванаест месеци и да важи за сва младе мушкарце и жене који су напунили осамнаест година“. Војни рок би, како каже, могао да се одслужи у Бундесверу или у хуманитарној организацији Технишес хилсверк, као и у области неговатељства или здравства, сматра Фајт.

Подршка СПД-а

Према писању листа Франкфуртер алгемајне цајтунг, и СПД гаји симпатије за ту тему. „Морамо да покренемо друштвену дебату о томе да ли у Бундесверу треба повећати број људи који су потребни за одбрану земље“, каже Фриц Фелгентрој, повереник СПД у Одбору за одбрану.

Подмладак Уније захтева „друштвену годину“

Подмладак Уније се залаже за „обавезујућу годину за друштво“, за све који завршавају школу. Они би онда сами требало да одлуче да ли ће годину провести у Бундесверу или у некој социјалној установи. „Живимо у једној предивној, богатој земљи“, каже за лист Билд ам Зонтаг, Паул Цимиак, председник подмлатка, странака ЦДУ и ЦСУ. „Друштвена година нуди могућност да се земљи одужи и истовремено да се појача јединство.“

Војна обавеза у Немачкој укинута је 1. јула 2011. године. Бундесвер је од тада добровољачка војска. Сада је у конкуренцији са привредом када се ради о регрутовању младих људи. Бундесвер има проблем са запошљавањем одговорајућег особља. Као замена за војну и цивилну обавезу, која је такође укинута, уведена је могућност добровољног служења војног рока.

(Дојче веле)

Прогон хришћана у Европи?

Дискриминација се може брзо претворити у прогон, а неконтролисани прогон у злочин против човечности и у геноцид, рекао је познати британски политичар Лојд Дејвид Алтон из Ливерпула. Алтон је говорио на 9. годишњем састанку фондације тзв. Коптске солидарности о природи верског прогона. Нагласио је да западне владе и међународне организације остају слепе на прогон хришћана.

У Египту, на пример, равнодушност светске заједнице (у 2013. години) довела је до оргијања насиља које подсећа на Кристалну ноћ. Тада су нападнуте синагоге, продавнице и фабрике Јевреја. Данас се руше коптске цркве, институције и домови. Дана 9. априла 2013. године убијено је 44 људи, а више од 100 њих је повређено. Необуздани терор преузео је на себе Исис. Вирус терора, према Алтону, не поштује границе, што се показало у оном чину из 2015. године кад је Исис погубио 20 хршћана Копта и једног хришћанина из Гане.

Заправо, хришћани су на свету највише прогоњени. Чак и у Европи, у земљама које су чланице ЕУ, које гарантују људска права у „Повељу о основним људским правима“. Међутим, хришћани (њих две трећине) често доживљавају страдање. Руски православни митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија) истакао је исто то у свом говору прошле године: „Постоје десетине и стотине случајева вандализма, скврнављења, пљачкања и паљења хришћанских цркава, уништавања икона и крстова, деградације и напада на свештенике и монахе у Европи. Многе од ових злочина починили су имигранти са Блиског истока и Африке, али су одређени део чинова вандализма починили аутентични Европљани,“ рекао је Митрополит.

Тврдње лорда Алтона и митрополита Илариона потврђује Извештај агенције за праћење дискриминације хришћана у Европи. Више од 500 случајева наведено је у недавном извештају за 2016. и 2017. годину. У уводу извештаја наводи се: „Широм Европе хришћани су отпуштани из службе, тужени и чак ухапшени због остваривања своје слободе изражавања мисли или савести ... Хришћани, међу којима и свештеници, убијани су или нападани због своје вере. Као и у 2015. години, и даље  се суочавамо с претњама и нападима на хришћане избеглице и азиланте у Европи. Вандализују се, пљачкају се и спаљују хришћански симболи.“

Према лорду Алтону, све јачи прогон хрићана у свету захтева систематски и организован приступ... Верска слобода није само питање изгласаног закона, већ и одговарајућог праведног дејствовања.“

 Извор: ОСР (са енглеског Инфо служба)
 http://www.spc.rs/sr/progon_hrishtshana_u_evropi

Хришћански социјализам у Европи

Хришћански социјализам у Европи

„Социјалиста хришћанин је опаснији од социјалисте безбожника.“

Ф. М. Достојевски

Реч социјализам потиче од латинске речи sociare, што значи делити или комбиновати. Социјализам се у најширем смислу може одредити као идеологија која заговара друштво засновано на идејама једнакости, заједништва, солидарности и социјалне правде.

Постоје различите варијанте социјализма: утопијски социјализам, хришћански социјализам, демократски социјализам, револуционарни социјализам, реформистички социјализам, либертерски социјализам, аграрни социјализам, исламски социјализам, итд. Теоријске и практичне разлике међу њима су понекад толико велике да им је неретко заједничко само име.

Хришћанство и социјализам

Однос хришћанства и социјализма је врло близак. Може се рећи да ранохришћанска критика злостављања сиромашних, позив на праведну расподелу добара, успостављање заједничке имовине, праведнијих и човечнијих односа у друштву, представљају основу на којој се вековима касније развијао социјализам. Наравно, рано хришћанство је позивало на добровољну расподелу добара, а не на присилно одузимање имовине, као и на милосрдан однос између богатих и сиромашних, а не рат међу класама.

Друштвени идеал у раном хришћанству била је прва заједница хришћана у Јерусалиму где је имовина била заједничка. Тај идеал касније наводе и многи црквени учитељи, а нарочито Свети Јован Златоусти.

Овај светитељ позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на Јерусалимску цркву целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину сваком према потребама. Сматрао је да би тада сви били задовољни и да би такви социјални односи, засновани на узајамности и солидарности, привукли нехришћане хришћанској вери.

Појава хришћанског социјализма

Масовна индустријализација и убрзани развој капитализма у XIX веку узроковали су велике социјалне проблеме. На једној страни налазили су се богати власници фабрика тј. капиталисти, а на другој сиромашни радници без икакве имовине. Сиромашење радника пратили су настанак и ширење многобројних револуционарних социјалистичких  идеја, партија и покрета, попут марксизма, социјалне демократије, анархизма. Социјално питање је током XIX века постало и најважније политичко питање.

Хришћански социјализам у Великој Британији

Хришћански социјализам настао је у Великој Британији, у крилу Англиканске цркве.  Међу главним оснивачима били су Фредерик Морик, Чарлс Кингсли, Џон Лудлоу.  Термин „хришћански социјализам“ је први пут употребио британски англикански свештеник и теолог Фредерик Морик 1848. године.

Хришћански социјалисти су полазили од идеје да се у Јеванђељу налазе одговори  на социјална питања и да основу и суштину социјализма чини хришћанска етика. Критиковали су необуздани капитализам који је довео до сиромашења великог броја радника и предлагали класну сарадњу уместо бескрупулозне конкуренције. Наглашавали су важну улогу цркве у борби против социјалних неправди. Хришћански социјализам је представљао христијанизацију идеја и праксе утопијског социјализма (Сен Симон, Овен) и није био  повезан са идејама Карла Маркса, нити је подразумевао државно власништво над средствима за производњу.

Хришћански социјалисти видели су друштво као органску заједницу засновану на сарадњи и солидарности  насупрот индивидуалистичком схватању друштва као простог збира себичних појединаца. Хришћански социјалисти су иницирали стварање радничких удружења,  кооператива и задруга. Осим тога, оснивали су и посебне образовне установе (попут Радничког мушког колеџа) у којима су радили на едукацији радника, чинећи образовање доступним сиромашним слојевима. У фокусу су им била социјално-економска, а не политичка питања.

Може се рећи да је карактер хришћанског социјализма био  реформистички, а не револуционаран,  конзервативан, а не радикалан.

Католичкo социјално учење

За Римокатоличку цркву, распадање старог поретка, органског друштва и сиромашење великог броја радника значило је и губитак пастве која се окретала атеистичким идеологијама и револуционарним  политичким решењима.

Проучавајући социјалистичке и либералне теорије које су доводиле у питање позицију Римокатоличке цркве, бискуп града Мајнца, Вилхелм Фон Кетелер, покушао је, током друге половине XIX века, да пружи хришћанско-социјални одговор на друштвене проблеме. Он је критиковао либерални капитализам и социјализам, а као решење предлагао је добровољну редистрибуцију добара, социјалну солидарност виших са нижим класама, засновану на хришћанском милосрђу, и стварање кооперативних удружења. Ове идеје постале су основа модерног социјалног учења Римокатоличке цркве.

Римски папа Лав XIII донео је 1891. године енциклику Rerum Novarum, која је била посвећенa одбрани права радника у периоду индустријализације. У документу се захтевала праведна плата за раднике, оснивање католичких радничких организација и класна солидарност, као и сарадња послодаваца и радника. Капитализам је окарактерисан као „болест“, а социјализам као „погрешан лек“.

Папа Пије XI у енциклици Quadragesimo Anno из 1931. године нагласио је да „нико не може бити у исто време добар католик и прави социјалиста“. Иако је Римокатоличка црква формално одбацила концепт хришћанског социјализма, преко детаљно разрађеног социјалног учења заговарала је веома сличне идеје.

Хришћански социјализам и руско православље

Иако је хришћански социјализам настао оквиру протестантских конфесија, одмах је превазишао конфесионалне разлике. Његов утицај је приметан не само у римокатоличком, већ и у православном свету.

У Русији је велики број религијских филозофа, теолога, свештеника и књижевника прихватио идеје хришћанског социјализма. У социјалним и филозофским погледима Фјодора Достојевског и Лава Толстоја могу се приметити идеје хришћанског социјализма. Филозоф Владимир Соловјов писао је о „истини социјализма“ тј. „да треба признати истину социјализма да би се победила лаж социјализма“. Поједини руски религијски филозофи (Николај Берђајев, Сергеј Булгакова, Георгије Федотов) који су првобитно прошли кроз марксистичку фазу да би се потом окренули православљу, заступали су отворено хришћански социјализам. Према Булгакову, догматске основе хришћанског социјализма произилазе из „опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења .“

Запажена практична делатност хришћанско-социјалистичких организација односи се на период револуције 1905–1907. године. Харизматични раднички вођа и православни свештеник Георгије Гапон формирао је организацију „Скупштина руских фабричких радника Санкт Петерсбурга“, која је окупљала више радничких удружења, десетине хиљада радника и учестовавала историјским догађајима познатим као Крвава недеља. Нажалост, утицај хришћанског социјализма у Русији временом је опадао, док је револуционарни и атеистички социјализам све више јачао.

Однос хришћанског социјализма и марксизма

Синтагма „хришћански социјализам“ може се учинити контрадикторном, јер се појам социјализам најчешће повезује са марксистичким и атеистичким социјализмом.

Потребно је нагласити да је однос марксистичког и хришћанског социјализма  међусобно искључив. Основна разлика је у односу према религији. Марксистички концeпт социјализма је атеистички или антирелигијски, док се хришћански социјализам заснива на хришћанству.

Маркс и Енгелс су отворено исказали негативан став према хришћанском социјализму, а најбољи пример за то је познато дело „Манифест комунистичке партије“. У Манифесту се истиче наводни феудалистички и реакционарни карактер хришћанског социјализма, који је окарактерисан као „света водица којом поп освештава службу аристократа“.

Хришћански социјализам као савремени социјални коректив

Значај хришћанског социјализма у Европи огледа се у стварању одговорне социјалне државе. Треба нагласити да је то форма социјализма која нема ништа заједничко са тоталитарним системима реалног социјализма или ауторитарним и присилним колективизмом. Напротив, хришћански социјализам је увек био у опозицији према таквим идеологијама и системима. Са друге стране, хришћански социјализам је оштро критиковао неправде учињене радницима изазване неспутаним деловањем капитализма.

У основи  хришћанског социјализма су социјални принципи хришћанства попут солидарности,  брига за радничке слојеве и побољшање њиховог положаја еволуцијом, а не револуцијом.

Хришћански социјализам не представља крути и затворени идеолошки систем, нити самосталну и значајну политичку снагу. Његове идеје су данас углавном инкорпориране у програме умерених социјалистичких, социјалдемократских (попут британске Лабуристичке партијe), али и демохришћанских и хришћанско-социјалних странака (нпр. немачке Хришћанско-демократске уније или Хришћанско-социјалне уније). Хришћански социјализам може имати значајнију улогу у будућности, с обзиром на то да није политички компромитован као друге варијанте социјализма. Може постати коректив садашњем „дивљем“ капитализму, који поново занемарује социјалну компоненту и раднике препушта на милост и немилост суровој тржишној конкуренцији.

Извори:

1.      Булгаков, Сергиј. (2001). Православље: Бримо, Београд.

2.      Сто година католичкога социјалног наука, Социјални документи Цркве. (1991). Кршћанска садашњост, Загреб .

3.      Маркс, Карл. Енгелс, Фридрих. (1975). Манифест комунистичке партије, БИГЗ , Београд.

 https://teologija.net/hriscanski-socijalizam-u-evropi/

ВИКТОР ОРБАН: „Успоставили смо хришћанску демократију која нам гарантује слободу!”

„Заменили смо пропалу либералну демократију хришћанском демократијом 21. века која народу гарантује слободу и безбедност“, истакао је Орбан, који је на власти од 2010. године, а данас је започео свој четврти мандат.

Како је навео, таква демократија подржава традиционални породични модел мушкарца и жене, спречава антисемитизам и омогућује привредни раст. Премијер је указао да његова владајућа алијанса има двотрећинску већину у Парламенту, али је обећао да ће у новом мандату служити у корист свих Мађара, наводи МТИ.
Отаџбина, рекао је он, не може бити у опозицији сама са собом јер она у великој мери надмашује партије, а „служење отаџбини не може да зависи од тога да ли смо можда у опозицији или у Влади“.
„Стојим пред вама оптимистичан, пун наде и спреман да делујем“, поручио је премијер посланицима.
Он је захвалио свима који су учествовали на изборима, а нарочито гласачима који су подржали алијансу Фидеса и хришћанских демократа.
Нови Парламент Мађарске изабрао је Орбана за премијера са 134 гласа за и 28 против, након чега је он положио заклетву, наводи мађарска агенција.

Орбанова партија Фидес победила је на недавно одржаним изборима, а председник Мађарске Јанош Адер препоручио је у уторак посланицима на конститутивној седници Парламента да за премијера поново изаберу Орбана, који ће у трећем узастопном мандату, како је најављено, настојати да спроведе уставне промене.

Извор: спутњик

Објавио: србин инфо

Bavarska: Obavezno postavljanje krsta na administrativnim zgradama

 

Bavarska konzervativna vlada naredila je postavljanje krsta na ulazu svih pokrajinskih administrativnih zgrada.
Regionalna Vlada saopštila je da krstove ne treba gledati kao verske simbole, već one koji odražavaju kulturni identitet Bavarske i hrišćansko-zapadni uticaj.
Nemačka agencija DPA javila je da se novi dekret ne odnosi na opštinske i savezne institucije u Bavarskoj.
Krst je već obavezan u državnim školama i učionicama u većinski katoličkoj Bavarskoj, podseća AP.

 https://www.blic.rs/vesti/svet/bavarska-obavezno-postavljanje-krsta-na-administrativnim-zgradama/vb73p50