Разговор са Јеленом Јабланов Максимовић, координатором пројеката међурелигијског и међуетничког дијалога
Мој посао је да организујем разне скупове на актуелне теме из области религије и друштва које буде интересовање у друштву и могу да допринесу бољем разумевању у том истом друштву. Религија и Црква су саставни део данашњег друштва и то је чињеница која се не може игнорисати.
Фондација Конрад Аденауер је немачка политичка фондација блиска Хришћанско-демократској унији која је тренутно на власти у Немачкој. Постоји у више од сто земаља у свету. Тежишта рада ове фондације у Србији су у областима политичког образовања странака, европских интеграција, правне државе, социјалне тржишне привреде, медија, међуетничког и међурелигијског дијалога, а веома важна област је и стипендирање студената који студирају у Србији, као и оних који желе да последипломске или докторске студије заврше у Немачкој. Последњих година је знатан број студената Православног богословског факултета добио ову престижну стипендију.
О раду Фондације разговарамо са Јеленом Јабланов Максимовић, координатором пројеката међурелигијског и међуетничког дијалога.
Дуги низ година радите у Фондацији Конрад Аденауер, водите департмент за религију. Који су примарни циљеви Вашег рада? У чему се тачно састоји Ваша мисија унутар ове политичке фондације?
– Београдска канцеларија Фондације Конрад Аденауер постоји званично од 2001. године, а моја маленкост је запослена у њој од јесени те године. Примљена сам на место координатора за Црну Гору али се ускоро испоставило да Фондација има интересовања да се и у Србији, као што је то тада био случај у Русији, бави религијом, и да сам ја особа којој та тема „лежи“, с обзиром да сам верујућа и црквена. Морам признати да је то било остварење скупа мојих жеља: да се ангажујем у друштву као верујућа хришћанка, у области која ме занима, да користим страни језик који сам студирала и да све што радим буде на опште добро. Наравно, и да пуно учим, да упознајем људе из Цркава и верских заједница не само у Србији, већ и у окружењу и Немачкој. Истини за вољу, нисам на почетку имала идеју како и шта треба радити, али мало по мало сам се снашла, и када се данас осврнем на прошлу деценију, видим да је урађено пуно тога: одржано је много сусрета у виду конференција, семинара, округлих столова, објављено је доста публикација на актуелне и веома важне теме које ће користити и будућим генерацијама. Данас у Србији има више људи који су на разне начине заинтересовани за религију и Цркву, тако да има доста „корисника“ онога шта организујемо и шта објављујемо, а има и више идеја и подстицаја шта би још могло да се уради. Ово је посао који се учи „у ходу“ али је важно и то да при том добијене таленте умножавамо на све могуће, свакако и часне, начине: у односима у породици, са пријатељима, на послу којим се бавимо, па се тако и сама трудим да не закопавам оно шта ми је поверено, већ да га умножавам, развијам. Веома сам захвална Господу на могућности да радим оно што волим, да се у свом раду бавим темом која ме прати некако одувек, а истовремено да користим немачки језик који волим и који сам студирала.
Шта је Ваш конкретан посао у оквиру Фондације?
– Мој посао је да организујем разне скупове на актуелне теме из области религије и друштва које буде интересовање у друштву и могу да допринесу бољем разумевању у том истом друштву. Религија и Црква су саставни део данашњег друштва и то је чињеница која се не може игнорисати, али постоје разна виђења те њене улоге и свакако и о томе треба говорити али на једном достојанственом и цивилизованом нивоу. Зато се ми у Фондацији трудимо да својим радом приступамо овој проблематици на компетентан начин. Принцип нашег рада је да понудимо платформу за разговор и позовемо стручне људе да разговарају а да од тога све стране „профитирају“, да се избегну неспоразуми, да се нешто научи, да се људи срећу и воде дијалог, јер је дијалог неопходан и сматрамо га важним у односима између људи у једном плуралистичком друштву. Осим тога, када је реч о Цркви, не организујемо скуп без присуства представника Цркве и без претходних разговора са њима, јер су то теме које се пре свега тичу чланова Цркве а онда и свих осталих. Можда је то оно шта нас разликује од других организација невладиног сектора или цивилног друштва. Учешће на свим нашим скуповима, као и све што штампамо бесплатно је и поента је да наше публикације бесплатно добију сви који су за њих заинтересовани. Сматрам да је у свему, а посебно у оваквом послу веома битна добронамерност и усмереност на опште добро, јер људи то препознају и онда стекну поверење, радо долазе на скупове, лепо се осећају на њима, постављају питања, дискутују, кажу шта мисле, осећају се поштованим. У дугогодишњој сарадњи са о. Радованом Биговићем сам научила да је веома битно на који се начин људи дочекују и испраћају да би поново дошли. Рекла бих још и то да се сви ми у Фондацији трудимо да свој посао обављамо на најбољи могући начин, да смо једна „домаћинска кућа“ и да нам људи зато радо долазе. Ми не тврдимо да све знамо али се трудимо да што више научимо и омогућимо и другима да уче. Сваке године добијамо буџет који треба да потрошимо у овој земљи на сврсисходне пројекте, истински се трудимо да тако и буде. То је свакако огромна одговорност сваког од нас понаособ, као и целе Фондације, али је и велико задовољство радити тако нешто.
Интензивно сарађујете са свим традиционалним верским заједницама и организацијама које су њима блиске, као и са разним институцијама. Реците нам нешто више о значајнијим пројектима које сте до сада реализовали у сарадњи са њима?
– Најважније је да иницијатива за одржавање неког скупа дође из самих верских заједница. Лично су ми ти пројекти најдражи, јер је то дошло „изнутра“ а значи да се људи ангажују да нешто промене, да преузму одговорност. Још ако тако нешто предложе две различите верске заједнице, онда је то прави погодак, по мени, јер се верујући људи одлично разумеју а имају и исте проблеме у свету. Ми подржавамо и њихова заједничка залагања на многим пољима, па и на овоме. Наравно да сад не могу да набројим све скупове које смо организовали или подржали, али ћу поменути само неке које сматрам најупечатљивијим за наш рад: међународна конференција „Хришћанство и европске интеграције“ одржана 2003. године; неколико конференција које су заједнички организовале Српска Православна Црква, Немачка бискупска конференција и Евангелистичка црква Немачке а које су имале за циљ да се о Србији говори на другачији начин него што је то чињено у немачким медијима и јавности; семинар за вероучитеље на Фрушкој гори у сарадњи са Епархијом бачком, где су предавачи били вероучитељи и теоретичари верске наставе из Немачке; неколико семинара за запослене у верским штампаним медијима одржани у Соко граду; затим семинари за запослене на црквеним радио-станицама које смо одржали у сарадњи са Епархијом шумадијском а на којима су учествовали запослени са свих црквених радија; диван округли сто на тему „Да истинујемо у љубави“ одржан прошле године у сарадњи са Епархијом пожаревачко-браничевском, затим истраживање „Религиозност грађана Србије и њихов однос према европским интеграцијама“ из 2010. године које смо радили са Хришћанским културним центром, публикација Религија у јавном, политичком и друштвено-политичком сектору чија промоција је била у београдској синагоги у новембру прошле године, превод публикације Европске цркве и људска права... Заиста их је много и неправедно је неке поменути, а неке не, али ово су они који су ми овог момента у глави. Највише пројеката смо имали са Хришћанским културним центром који је водио блаженопочивши о. Радован Биговић. Та сарадња је трајала читаву деценију...
Да ли тренутно радите на неким већим пројектима и какав вам је план за ближу будућност?
– Сваке године у септембру правимо план за наредну годину а пројекте и идеје прикупљамо непрестано. Ове године је у плану једно веома важно истраживање о односу штампаних медија према Цркви у периоду од 2003. до 2013. године, затим објављивање два превода са немачког језика у сарадњи са Православним богословским и Правним факултетом Државно-црквено право и Увод у Талмуд и Мидраш, затим публикација Шта кажу религије о...?, наставак семинара о свештенослужитељима у казнено-поправним и притворним установама, скупови о Цркви и људским правима и многи други.
Након германистике прелазите на религиологију и завршавате мастер студије у Немачкој. Како сте се одлучили на тај корак? Да ли планирате да наставите религиолошке студије?
– Основне студије сам завршила на Филолошком факултету у Београду на Катедри за германистику јер је немачки језик моја велика љубав још из детињства. Међутим, када сам почела да радим у Фондацији на поменутим областима схватила сам да ми је неопходна и теорија из тих области и да знање немачког ту може да помогне, али није довољно. Најпре сам похађала Специјалистичке хришћанске студије које је 2004. и 2005. године организовао Хришћански културни центар а онда отишла у Ерфурт (Немачка) на мастер студије религиологије. То је било дивно искуство, јер сам имала прилику да стекнем теоретско знање из области која проучава управо оно са чиме сам се сретала „на терену“, те сам и свој рад могла да сагледам из једног новог угла. Осим тога, и мом ментору а и другим професорима и колегама је моје искуство из Србије било драгоцено, а поготову што сам по повратку у Београд могла да упутим и неке младе људе да такође оду у Ерфурт на студије и да се тако мало више сазна о нашој хришћанској интелигенцији. Слика Србије у Немачкој није сјајна ни кад су научни кругови у питању, што због наше лењости да објављујемо на немачком и енглеском, што због њиховог неинтересовања да се чује и друга страна. Један од принципа рада наше фондације је и то да на скуповима имамо предаваче из Немачке како би дошло до упознавања и размене искуства, што је на обострану корист. Резултат тога је рушење предрасуда и стицање нових знања, искустава и познанстава. Волела бих да ускоро приведем крају и свој докторат који ћу бранити на истој катедри у Ерфурту, па да у свој посао унесем још једну нову компоненту, још једно ново искуство и будем кориснија и продуктивнија и у друштву и за Цркве и верске заједнице у њему.
