Ekonomija i religija
30/03/2008 |
VIA
Kako da postupa hrišćanski poslodavac i radnik
Zapovesti privrednicima, ali i tajkunima
(objavljeno u NIN 28.3.2008.)
Po
hrišćanskom učenju nije svaki trud i rad blagosloven, već onaj koji je
na dobro ljudi. Ako služi egoističnim interesima ili udovoljavanju
gresima duha i tela, rad nije bogopodoban. Tvoreći, čovek je
sa-stvaralac, saradnik Boga. Verniku, ma koje hrišćanske denominacije,
ukoliko je upoznao veru, nije teško da zna kako treba da postupa, bio on
radnik „na svome“, ili „tudjem“, poslodavac.
Sveto pismo nekima
deluje prestrogo. Apostol Pavle nije nemilostiv kada stanovnicima
Soluna poručuje da „ako neko neće da radi, neka i ne jede“. Po njemu, ko
ne radi, živi neuredno, sklon je nepotrebnim poslovima. Hleb ne treba
jesti „badava“, nego posle truda i napora, dan i noć, a ne biti na teret
nekome drugom. Apostol „nalaže i opominje“: mirno, radeći, jedite
svoje. Hristovi prvoučenici ovo pak dopunjuju porukom da kad radimo i
imamo plodove toga, treba da ih podelimo sa onima „kojima je potrebno“.
Kako je rečeno da je blaženije davati, nego primati, precizirano je na
koga se to odnosi – one koji zbog bolesti, starosti, uzrasta nisu u
stanju sami da stvaraju. „Blaženi su milostivi“.
Biblija pominje
one koje rade na svome, takodje i one kojima drugi plaćaju nadnicu.
Preduzimača je bilo i u tim vremenima, umeli su da organizuju neku
delatnost, koju nisu mogli da sprovedu bez pomoći tudjih ruku. Već tada
se postavilo pitanje odnosa izmedju poslodavca i posloprimca, pravedne
naknade, radnog vremena, medjusobnog uvažavanja i poštovanja.
Crkva
je vekovima na bogate pojedince gledala sa dozom nepoverenja,
smatrajući ih sklonijim gresima i nepravdi. Tek je protestantizam
pokušao da sagleda ekonomiju sa pozitivnije strane, bogatstvo kao znak
Božje naklonosti. Posebno je kalvinizam stvorio savremenu hrišćansku
privrednu etiku, koja je mnoge zemlje naglo pokrenula u razvitak. To je
pred Bogom odgovorno delovanje, strogost prema sebi, smišljanje dobrih
dela. Otuda je u Americi, gde su kalvinistički principi deo ekonomske
filosofije, više mecena, nego ma gde drugde. Stvorili su društveno
korisne fondacije, muzeje, bolnice. Posedovanje su shvatili kao
odgovornost, ne rasipajući imetak na ekstravagantan život. U katoličkim i
pravoslavnim zemljama tek se naknadno i samo delimično prihvata ova
odgovornost posedovanja. Srbija je malo imala tako velikih pobožnih
zadužbinara poput Ilije Kolarca ili Miše Anastasijevića.
Na
Zapadu poodavno postoje hrišćanska, crkvi bliska, udruženja verujućih
poslodavaca i preduzimača, takodje i radnika. To sindikatima nije
smetalo, polazište u delovanju je različito. Sindikat ne drži do borbe u
samom čoveku, već do brzog postizanja konkretnih ciljeva prema
poslodavcu ili državi. Otuda su oni političke organizacije kojima nije
cilj metod saglasan hrišćanskoj etici.
Pravoslavne zemlje su bez
izuzetka bile ekonomski nerazvijene, što verovatno ima i religijskog
uzroka, davan je prioritet duhovnom, a ne materijalnom. U njima je
„bogat“ bio sumnjiviji nego drugde, sem ako to nije nasledio od
prethodnih generacija. U većini njih zavladao je komunizam, koji je
otpočeo intenzivniju industrijalizaciju, praćenu stvaranjem kulta
radnika i rada. Obećano društvo pravde, komunizam, isprva oduševljenim
radnicima, postalo je suviše apstraktno. Izgubili su motivaciju da za
mnogo rada malo dobijaju, odričući se svoje individualnosti. Komunizam
je propao zbog neefikasne ekonomije, koja gradjanima nije pružila
pristojan život, a nastala je nedodirljiva partijska privilegovana
hijerarhija. Razočarao je i na pitanju pravičnosti, kojoj čovek po
svojoj prirodi teži i sve tegobe uz nju lakše podnosi.
Propast
komunizma i dolazak na vlast neodgovarajuće elite, često nesposobne,
korumpirane i gramzive, dalo je priliku onima koji su joj bili bliski da
se preko noći obogate. Kako u većini nisu u sebi imali moralan
kodeks, smatrali su da im je sve dopušteno. S jedne strane bili su
zaštićeni od vlasti, koju su stalno izdašno potplaćivali, s druge, nije
bilo moralnog autoriteta da ih upozori da to što čine nije dobro.
Crkvama je takodje trebalo vremena da se uklope u naglo uvedene nove
političke i društvene okolnosti. One su takodje bile veoma osiromašene.
Pojavili su se novi iznenadni „biznismeni“, preduzimači, koji, da li
zbog nečiste savesti, ili potrebe za isticanjem, počinju da se obraćaju
crkvi. Nudili su da grade, obnavljaju, želeći da mediji objave njihove
slike u društvu crkvenih velikodostojnika. Primer crkava na Balkanu i u
Rusiji pokazuje da one nisu često bile u stanju da se snadju u navali
darežljivaca.
Najveća pravoslavna crkva, ruska, sa preko sto
milona vernika, desetak godina posle pada komunizma i nakon „divljanja“
novog sistema, koji se ne može nazvati kapitalističkim, alarmirala je
društvo da tako ne sme da se nastavi. Zemlja koja tvrdi da ima deset
puta više resursa od Amerike, i tridesetak puta više od ostatka Evrope,
ima takvo socijalno raslojavanje, da 80% stanovništva živi u siromaštvu i
bedi. Oligarhija u isto vreme, za koju ne važe ni Božji ni zemaljski
zakoni, osilila se toliko, da više nije rasipnički kupovala sve moguće
nekretnine, pogotovo van zemlje. Poželela je da nekim davanjima na
ćutanje privoli razne institucije, pa i crkvu. „Gasprom“ je od
patrijarha Alekseja primio priznanje jer „pomaže očuvanje duhovnih
vrednosti i jedinstva pravoslavnih naroda“. On je toliko moćan da prema
crkvi nema nikakve zahteve.
U svojoj „Socijalnoj koncepciji“ 2000.
godine, usvojenoj od sabora, crkva je teološki objasnila, pod tačkom
šest, šta je „Rad i njegovi plodovi“, u skladu sa Biblijom i
svetootačkom tradicijom. Ruski narodni sabor, koji svake godine okuplja
sunarodnike iz celog sveta, a patrijaršija mu preporučuje teme i
učesnike, 2004. je svoj rad posvetio samo ekonomiji i svetu rada,
uspevši da bude precizan i kritičan. Sa stanovišta „pravoslavnog pogleda
na svet“, zatraženo je radikalno odvajanje ekonomije od privrede, i
pridržavanje privrednika odredjenom moralnom kodeksu. Mediji su
preporuke u ironiji nazvali novim i dodatnim „Božjim zapovestima
privredi“, uvidjajući da se prebacuje zapravo državi da je dopustila da
se u zemlji ignorišu „tradicionalne moralne vrednosti“. Mediji bliski
biznisu nisu skrivali svoje nezadovoljstvo - zar nije bitan profit, ko
da razmišlja o moralu, crkva je takodje mnogima poslodavac, trguje i
ona raznim predmetima, ima budžet, a od države dobija poreske
privilegije
Balkanski novobogataši postali su takodje darežljivi
prema crkvi, mada u Srbiji manje nego drugde. Koliko nekima kod nas
smetaju naši slučajevi, oni su dosta „umereniji“. U Bugarskoj su se
potrudili da kupe i titule koje dodeljuje crkva. Tako je vlasnik noćnih
klubova, firmi i obezbedjenje, banaka, bivši sportista Slavi Binev (42)
poželeo da postane arhont, čega u zemlji do tada nije bilo. Mitropolit
starozagorski Galaktion koji mu je to dodelio, na šta je on „uzvratio“
ogromnom svotom. Stvar je ipak propala, cela Bugarska je slučaj izvrgla
ruglu, a mitropolit je najstrožije ukoren od Sinoda. Carigradska
patrijaršija od davnina honorira najizdašnije darodavce i ugledne ljude,
pogotovo Grke iz Amerike, vizantijskom titulom arhonta. Takvih ima oko
hiljadu, rad njihovog „viteškog reda“ je tajnovit.
Ko bi se
potrudio da, makar nepotpuno, sastavi „kodeks ponašanja“ privrednika,
hrišćanskih, svakako i pravoslavnih, uključio bi ove preporuke, koje bi
se mogle razumeti i kao zapovest :
- Misleći na svoj hleb
svagdašnji, ne zaboravi na duhovni smisao svoga života, uzdiži sebe,
čitaj dušekorisne knjige, moli se Gospodu da možeš donositi razumne,
pravedne i mudre odluke, jer one dotiču osim tebe i druge koje ne smeš
ražalostiti.
- Bogatstvo ne smatraj ciljem po sebi, ono treba da služi na dobro, tvoje, onih koji te okružuju i zemlje tvoje.
-
Pomaži tamo gde je potrebno, one koji ne mogu da rade, ili ne zarade
dovoljno za najnužnije potrebe. Podrži dobrotvorne crkvene i druge
poduhvate, ne da bi se istakao i bio pominjan, već da bi iskazao svoju
dobrotu. Ako si vernik, znaj da je vera bez dela mrtva, čini dobro i
nećeš se pokajati.
- Ne gordi se, ne pomišljaj da imaš bez
Božjeg blagoslova, i da je ma šta tvoje, već Njegovo, sve ti je dato na
privremeno korišćenje. Imetak ti je i veliko i stalno iskušenje, ne
dopusti da ga ne savladavaš, jer ako mu podlegneš gubiš dušu svoju.
-
Ponašaj se kulturno, ne gnevi se, ne budi ohol i nadmen, nedostupan,
nespreman da blagonaklono saslušaš saradnike, budi spor i
promišljen u odlukama koje se tiču života drugih. Budi im primer u
strpljivosti i trpeljivosti, neka te krase vrline po kojima će te
pominjati i pamtiti.
- Saradniku tvome potrebno je vreme
dnevnog, nedeljnog i dužeg odmora, da okrepi telo svoje za nove
trudove, kao i za duhovno uzrastanje.
- Poštuj u najvećoj meri
nedelju kao Bogom dani dan od odmora, ne prisiljavaj druge da u taj dan
rade bez preke potrebe, kao i na praznike odredjene od Crkve i države.
-
Poštuj prirodu, jer ju je Bog čoveku dao na korišćenje, a ne na
uništavanje. Ne zagadjuj vode, vazduh, zemljište, jer vodom si kršten,
vazduh dišeš, a u zemlju ćeš otići.
- Radom ne iscrpljuj
druge, ne traži od radnika da radi više nego što to zakon predvidja, ako
to čini zbog preke potrebe posla, nagradi ga bolje nego inače, jer je
sebe uložio i kada je već bio zamoren.
- Drži se odvojenosti
politike i ekonomije, ne traži uticaj na vlast, lokalnu ili širu, ne
potplaćuj da bi dobio privilegiju ili šta drugo, što ti ne pripada i ne
daje se drugima.
- Poštuj zakone i propise zemlje, redovno i
potpuno plaćaj porez državi, jer je on namenjen za opšte dobro, a ne da
bi ti se otimalo.
- Ne prisvajaj tudje i ne uskraćuj radniku
platu, plaćaj mu što bolju nagradu za trud, da bi motivisano radio i da
bi te poštovao. Ne kasni sa isplatom i ne uskraćuj radniku socijalno i
penziono davanje, jer mora da ima sigurnost za slučaj bolesti i za
starost svoju.
- U konkurentskom sučeljavanju sa drugim privrednicima ne koristi laži i klevete, greh i insinkte.
Preporuke radnicima:
- Prilježno se trudi da date poslove obaviš savesno.
- Ne traži veće nagrade za svoj rad nego što je uobičajeno.
- Kad dobiješ nagradu budi zahvalan.
- Ne ogovaraj i ne kleveći onog ko ti je dao rad, ne čini mu pakosti.
-. Poštuj one koji se zajedno s tobom trude, pomozi im, s pažnjom ih saslušaj i razgovaraj s njima bez psovki i uvreda.
- Ne kradi na radnom mestu, jer kršiš zapovest Božju.
- Ne organizuj bunt i nezadovoljstvo, pokušaj svaki spor mirno da rešiš.
- Budi tačan na poslu, ne kasni i ne žuri, obavi svoj zadatak.
-
Ne misli da si nezamenljiv, otuda ne budi gord i nadmen, svoju
sposobnost i znanje smatraj darom Božjim, a ne svojim ličnim
postignućem.
Da
su savremenom kapitalizmu, koji vlada gotovo svuda u svetu, potrebne
vrline i socijalna pravičnost, saglasne su sve crkve. Zakon kapitala ne
sme da iskljuje zakon morala. Na Zapadu je radno zakonodavstvo
doslednije primenjeno, veliki gresi u vreme globalizacije postaju utaja
poreza, beg kapitala, berzanske riskantne špekulacije, izrabljivanje
imigranata, otpuštanja radnika. Na evropskom, pravoslavnom istoku,
novokapitalistička prva akumulacija kapitala privodi se kraju,
oligarhija se učvrstila, privatizacija privodi kraju. Stotine hiljada
radnika ostaje bez posla, predaju se alkoholizmu i beznadju. Država je u
sferi rada neefikasna, crkve, ne svuda, počinju da bude savest
društva. Vernici u nevolji, na društvenoj margini, bez perpektive, od
nje očekuju pastirsko slovo o savremenim zalima koja se ne sputavaju.
Crkve treba da se posebno obrate nezaposlenima, mladima, majkama,
starima, potrebna je posebna reč, melem za konkretnu tegobu. Čuveni
filosof religije, Nikolaj Berdjajev, davno je zapazio da je pitanje
hleba za čoveka materijalno, no imaju li ga i bližnji, pitanje je
duhovnog, religijskog karaktera.
http://www.sv-jelisaveta.org.rs/analysis_alone.php?ArticleId=%20434
Нови Сад, 27. новембар –
Потпредседник Скупштине АП Војводине Душан Јаковљев отворио је
Конференцију „Позитивна активна улога мањина у Србији - Војводини, у
процесу брже интеграције Србије у ЕУ", која је данас одржана у
покрајинској Скупштини. 
ДЕМОХРИШЋАНСКА СТРАНКА СРБИЈЕ И ДР ВЛАДАН БАТИЋ СУ ПРЕДАЛИ 40 000 СТРАНИЦА ДОКУМЕНТАЦИЈЕ О ЗЛОЧИНИМA ОВК И ХАРАДИНАЈA !!!
