Душан Достанић: Зашто су демохришћани у кризи?

Фото: EPA-EFE/Filip Singer 

 

Иако опозициона ЦДУ тренутно представља најпопуларнију странку у Немачкој, честе промене лидера указују да је странка запала у идеолошку кризу и да не може јасно да формулише сопствену политику.

 

Према анкетама, опозициона Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) представља тренутно најпопуларнију странку у Немачкој. При томе није реч само о анкетама. Избори у Хесену су показали да ЦДУ може имати разлога за оптимизам.

Владајућа коалиција је толико непопуларна да демохришћани не морају много да се труде око бирача. Поскупљења, огромни трошкови енергетске политике, економске тешкоће, невоље са исламистима и мигрантима, бројне афере и ригидна идеолошка политика Зелених представљају теме на које се свака опозициона странка може лако надовезати. Једноставно, догађаји им иду на руку и уколико се нешто не промени – ЦДУ можда може очекивати да ће се после избора вратити на власт.

Иако на први поглед ствари не изгледају лоше – не сме се превидети да је ЦДУ запала у дубоку идентитетску, односно идеолошку кризу – која се неће разрешити ни након евентуалне победе на изборима. Штавише, победа би могла чак представљати и додатну невољу за странку, јер би се могло десити да сви они проблеми који се, за сада, још увек не виде дођу у пуној мери до изражаја једном када странка буде морала да јасно формулише сопствену политику.

 

Утешна награда

 

Наиме, реч је о кризи која траје већ дуго и није тешко пронаћи показатеље који говоре да је стање далеко од доброг. Један од тих индикатора представљају и честе промене лидера. Након повлачења Ангеле Меркел, децембра 2018. године је на чело странке дошла Анегрет Крамп-Каренбауер, која је од 2011-2018. била премијер Сарланда, и од 2019-2021. министар одбране. Она је требало да оличава континуитет са политиком Меркелове. Међутим, Крамп-Каренбауер се на лидерској позицији није дуго задржала. Већ почетком 2021. године одступила је са места шефа странке, и то после лоших резултата на изборима за Европски парламент, односно избора у Тирингији.

Пошто се показало да Крамп-Каренбауер никако није добар кандидат за канцелара – демохришћани су морали да потраже новог првог човека странке. Пронашли су га у Армину Лашету који је био премијер Северне Рајне-Вестфалије. Међутим, ни он није имао много среће. Лашет је странку водио на савезним изборима и после изборног пораза није било друге него да се и он повуче. Био је то тренутак за Фридриха Мерца који води странку од јануара 2022.

 

Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел пролази поред лога своје странке, на дан ЦДУ у Немачкој, 23. новембар 2019. (Фото: AFP/Odd Andersen)

 

Уколико су Крамп-Каренбауер и Лашет важили за бледе политичаре и примерне ученике Ангеле Меркел, Мерц је био виђен као неко ко је дошао да продрма ствари. Крамп-Каренбауер није скривала да је њен узор био стари секретар странке, Хејнер Гајслер, односно да је припадала левом крилу ЦДУ. Са друге стране, Мерц је важио за кандидата „деснице” и „конзервативаца” у странци – уколико је таквих тамо још било. Њега је углавном подржавала страначка омладина, као и они који нису са одобравањем гледали на целокупно наслеђе Ангеле Меркел, мада нису били спремни ни да напусте ЦДУ и окрену се некој алтернативи.

Избор Мерца за првог човека и није изгледао као велики тријумф – већ више као утешна награда за труд у ситуацији која није изгледала ружичасто. Наиме, Мерц се за место шефа странке такмичио против Крамп-Каренбауер. У тој борби је пропао, упркос томе што је имао подршку Волфганга Шојблеа, председника Бундестага и утицајног званичника странке још из времена Хелмута Кола. Пораз Мерца није обесхрабрио па је покушао и други пут – што му је донело још један пораз. Истина, Лашет није био осветољубив и желео је да очува јединство странке, па је Мерца уврстио у свој тим. На крају је Мерц постао председник странке из трећег покушаја.

 

Опортунистичка политика

 

Оно што на први поглед може изгледати као типична борба за моћ и утицај унутар једне странке – где се политичари шутирају испод стола у нади да ће осујетити конкуренте – а себе, односно своје симпатизере, довести у први план, заправо осликава дезоријентисаност странке после владавине Ангеле Меркел. Не треба заборавити да су немачки конзервативци још од 1970-их година упозоравали на тренд социјалдемократизације Уније. Неки од њих су подвлачили да ЦДУ никада и није желела да буде десна странка – већ само „омнибус партија центра” (Каспар фон Шренк-Нотцинг). Избегавајући да се постави као фундаментална опозиција левици ЦДУ је још од 1970-их година себе дефинисала као „социјалну, народну странку центра”. У време док је на челу партије стајао Курт-Георг Кизингер, свесно је избегавано да се странка профилише као конзервативна.

Истина, Хелмут Кол је обећавао „духовно-морални заокрет”, односно обнову – али се то у стварности није догодило. Заправо, чак је и Кол ЦДУ видео као странку центра. За конзервативце је, истина, тада још увек било места. Међутим, највише на шта су могли да рачунају било је то да представљају једну од различитих струја унутар странке, да би се временом тај простор сужавао. Политика компромиса са левицом, преузимање туђих тема и губитак јасног профила достигли су врхунац у време владавина Ангеле Меркел. Странка се није либила ни коалиције са социјалдемократама, а није непознато ни да је Меркелова прижељкивала коалицију са Зеленима – што се у случају ЦДУ не може другачије означити него као најчистији пример политике без уверења. Странка која се представља као хришћанска и народњачка на крају је прихватила легализацију истополних бракова.

 

Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел гласа након дебате о истополним браковима у Бундестагу, у доњем дому немачког парламента, Берлин, 30. јун 2017. (Фото: Tobias Schwarz /AFP via Getty Images)

 

Ма колико таква опортунистичка политика, која гази све принципе и убеђења, могла краткорочно изгледати употребљиво – њени протагонисти (од Србије до Немачке) морају имати на уму да се помоћу обмана не може вечито владати и да у једном тренутку ствар може да се сломи. Стварност, на крају, увек дође по своје – а народ препозна да им се под лажном фирмом предуго продавала лево-либерална политика. Управо се то догодило у Немачкој. Да су ствари измакле контроли могло се наслутити још пред изборе 2017. Тада је Ангела Меркел у оквиру странке изабрана за кандидата за канцеларско место са резултатом на коме би јој позавиделе и колеге у Северној Кореји. Страначки врх је чврсто стајао иза ње и све је деловало идилично. Међутим, када се Меркел преварила и отишла да разговара са страначким званичницима нижег нивоа – поготово на истоку земље – морала је да се суочи са врло непријатним критикама. Један локални функционер јој је тада без увијања саопштио да је у ЦДУ ушао због Хелмута Кола, али да ће због ње иступити. Странка је 2017. ипак добила изборе, али са падом од преко осам одсто.

Претња иступањем из странке у случају ЦДУ није била тек само празна реч. Одлив незадовољног чланства – па чак и функционера – трајао је већ дуго. Оснивачи Алтернативе за Немачку (АфД) били су махом они којима је досадило да покушавају да поправе ствари унутар станке и да раде на повратку на „стари курс”. Бернд Луке, Александер Гауланд, па и садашњи носилац листе АфД за европске изборе др Максимилијан Кра – сви су они бивши чланови ЦДУ. Гауланд је сведочио о томе како му је у странци стављено до знања да он и његови истомишљеници више нису потребни. Исто важи и за Ерику Штајнбах, која је као посланик у Бундестагу гласала против легализације истополних бракова. Она је дуго година била члан странке и, према њеним речима, лично је била у добрим односима са Ангелом Меркел, али једноставно више није могла да следи политику странке. Алтернатива за Немачку била је одговор на наводно прагматичну политику да „нема алтернативе”. Беспринципијелне технократе и опортунисти сами су створили опозицију са којом сада нису у стању да изађу на крај. После избора са савезних избора 2017. АфД је постала најјача опозициона странка.

 

Случај Ленгсфелд

 

Ни са Фридрихом Мерцом тренд одлазака разочараних конзервативаца се није зауставио. Последњи случај у низу представља Вера Ленгсфелд. Њен пример није без значаја. Наиме, Ленгсфелд је рођена у бившем ДДР-у, где је била активна као борац за грађанска права, те је хапшена због залагања за слободу речи. После уједињења Немачке, сарађивала је са Зеленима и била посланик у Бундестагу, а 1991. протестовала је против Заливског рата. Као борац за грађанска права, посебно се ангажовала по питању обештећења жртава комунистичке диктатуре у Немачкој. Из Зелених је прешла у ЦДУ – али ни то није било без трзавица – па је убрзо постала критичар политике Ангеле Меркел. Поред осталог, исказивала је неслагање са мигрантском политиком, као и са мерама против COVID-19.

Све у свему, Ленгсфелд свакако није типичан „човек деснице”, нити је неко на кога би се могла налепити једна од многих пригодних етикета попут „екстремиста”, „популиста”, „националиста”, „фашиста”. Па ипак, ни за њу у садашњој, обесмишљеној ЦДУ више нема места. Своју одлуку да напусти странку Ленгсфелд је образложила речима да је још од времена Меркелове имала велике замерке на ЦДУ и да се надала да ће се курс кориговати. Међутим, та корекција се, према њеном мишљењу, још увек не да видети. То што је странку напустио и последњи конзервативац – који није спреман да прихвата баш све што страначки врх одлучи – представља тежак ударац за Фридриха Мерца, а речи Вере Ленгсфелд могу се тумачити као критика на његов рачун. У сваком случају, лидер ЦДУ се нашао у деликатном положају.

Наиме, уколико је заиста размишљао да реформише странку поставља се питање са ким је то планирао да учини – ако су људи од интегритета већ или напустили ЦДУ, или су маргинализовани. Случај Ленгсфелд отвара још једно питање које превазилази стање у странци. Изгледа да жена која се борила против тоталитаризма и која се залагала за слободу речи још пре 1989. – када је то са собом повлачило немали ризик – у својим седамдесетим годинама, у оквиру другог политичког система, поново мора да брани елементарна грађанска права попут права на слободу мисли, односно да се одупире мигрантској политици и рестриктивним мерама у време COVID-19 – и то чак насупрот вођама сопствене странке. Да ствар буде компликованија, то је партија која се издаје за демократску и хришћанску. Поглед из ове перспективе не говори ништа добро о стању слободе у Немачкој.

 

Бивша активисткиња за грађанска права ДДР-а, Вера Ленгсфелд, позира поред једног од изборних постера зa главног кандидата Демохришћана (ЦДУ) за савезне изборе у Берлину, на којем су слике бивше немачке канцеларке Ангела Меркел и ње, Немачка, 11. август 2009. (Фото: dpa/picture alliance archive/Alamy Stock Foto)

 

Невољу за Фридриха Мерца, дакле, представља то што очигледно није у стању да одреди јасан курс странке. Наравно, сва кривица се не може свалити искључиво на њега. Оно што је годинама подривано и обесмишљавано не може се поправити тако брзо, чак и када би постојала воља. Међутим, и то представља део проблема. Сва је прилика да Мерц ни сам није сигуран у ком правцу би желео да поведе странку. Са једне стране, постоје његове изјаве да су Зелени главни непријатељ ЦДУ у овој влади. Уколико се има у виду да је реч о странци која даје тон политици немачке владе – Мерцова реч постаје сасвим разумљива. Наравно, реч је о изјави коју су медији у Немачкој дочекали панично, проричући скретање ЦДУ удесно – приближавање АфД-у и објаву рата влади.

Међутим, политику не сачињавају само необавезне изјаве, већ и дела. А на делу је ЦДУ са Зеленима у стабилним коалицијама у једном броју савезних држава. У том контексту, Мерцов покушај да се профилише као конзервативац делује неуверљиво – будући да његова странка већ 20 година прави коалиције са онима које он сада, наводно, види као главне непријатеље странке. Исто тако, Мерц је приметио да су Зелени са својом енергетском и климатском политиком одговорни за поларизацију у немачком друштву. И овде је у питању тачна и сасвим разумљива изјава. Међутим, поново се поставља питање одговорности ЦДУ – који је 16 година фактички водио готово исту енергетску политику – приближавајући се Зеленима. Није ли баш Ангела Меркел одустала од атомске енергије? Као што је познато, Мерц одбија да се јасно дистанцира од наслеђа бившег канцелара.

Такође, уколико су Зелени ти који поларизују друштво, поставља се и питање како Мерц објашњава коалиције на покрајинском нивоу? Занимљиво је приметити да док коалиције са Зеленима ни не спомињу – Мерц и његове страначке колеге не пропуштају прилику да се изјасне против било какве коалиције са Алтернативом за Немачку на било ком нивоу. Све то поново сведочи о дезоријентацији странке, која можда може да профитира од незадовољства грађана садашњом политиком, али која ни сама није сигурна шта би могла да им понуди као алтернативу. Страначка располућеност постаје чак и забавна када се има у виду да иста „центристичка” ЦДУ не одбацује сарадњу са крајњим левичарима око Саре Вагенкнехт – само да би се спречила АфД да учествује у власти.

 

Профитирање на исламу

 

Још један згодан пример нејасног позиционирања представља и покушај ЦДУ да – у светлу догађања у Гази и демонстрација у Немачкој – профитира на теми ислама. Почетком децембра се из ЦДУ чуло упозорење да широкогрудо додељивање немачког држављанства и нови закон о држављанству, који планира влада, отварају врата за формирање једне исламистичке странке, односно за утицај Турске у немачком политичком систему. Није, дакле, ствар само у томе да ће се тиме изменити немачка демографија – већ и бирачка структура. Рачуна се да би чак 2,5 милиона људи тако добило немачки пасош – што се, пре свега, односи на Турке и Сиријце – у чему се види потенцијал за стварање исламистичке странке, при чему у ЦДУ-у сумњају да би та странка представљала немачки огранак Ердоганове странке, која би – узимајући у обзир демографску структуру Немачке – без већих тешкоћа прешла праг од пет одсто.

Са друге стране, изјаве о увођењу шеријатског права у Немачкој – које долазе из странке Зелених – указују на то да се тамо озбиљно рачуна са гласовима исламиста. (ОВДЕ) С тим у вези, не може се избећи питање шта је ЦДУ радила протеклих година и зашто су њени функционери подржавали досадашњу мигрантску политику? И овде није само реч о томе шта је ЦДУ подржавала пре седам година, него шта у још већој мери њени посланици прихватају у Бундестагу. Почетком октобра се у медијима појавила информација да су чланови ЦДУ у буџетском одбору гласали за помоћ оним невладиним организацијама које мигранте са Медитерана доводе у Европу. Осам немачких бродова крстари око обала Африке. Они сакупљају мигранте и онда их превозе до Лампедузе и Сицилије – за шта добијају новац од немачке владе. ЦДУ се због тога у јавности дури, али колегама не жели да квари посао.

 

Присталице турског председника на протесту подршке Реџепу Ердогану у Келну, 31. јул 2016. (Фото: Henning Kaiser/dpa/Alamy)

 

Тиме је поново отворено питање да ли ислам припада Немачкој – што представља још једну у низу потешкоћу за Мерца и његову странку, будући да су управо њихови функционери (Меркел, Шојбле, Кристијан Вулф) били сложни у изјавама да ислам припада Немачкој. Исти тај ЦДУ је нападао АфД и називао их исламофобном странком због простог констатовања чињенице да ислам није део немачке традиције. Појединачни грађани који су муслимани припадају Немачкој – али не и ислам – био је став Алтернативе. По свему судећи, ЦДУ у новом програму жели да дотакне то питање, али не и да заузме консеквентан став. „Муслимани који деле наше вредности припадају Немачкој”, наводи се у документу.

Али и та, блага формулација, изазвала је отпор унутар странке, овога пута код Рупрехта Поленца (Ruprecht Polenz). Тиме је ЦДУ поново испод оног нивоа који захтева садашња ситуација. Страначки врх вероватно рачуна на то да ће и овога пута моћи да анестезира јавност пригодном изјавом – попут оне чувене да је мултикултурализам пропао – а да затим настави даље, као да се ништа није догодило. У светлу приметне исламизације и преузимања читавих четврти у немачким градовима, програмска изјава не изгледа уверљиво, поготово ако се не изјашњава о којим „нашим вредностима” је реч – мимо позивања на општа места попут „правне државе”, „поштовања” или „толеранције”. Мерц и врх странке се надају да би либералним одговорима из 1990-их могли да решавају проблеме данашњег тренутка. Са друге стране, један део станке ни то није спреман да прихвати и још увек прижељкује савезну коалицију са Зеленима.

Укратко, демохришћанска идеја је у Немачкој – као и у Европи – у кризи. Захваљујући сопственим политичарима, демохришћани каскају за догађајима, па чак и када им околности иду наруку они једноставно не успевају да артикулишу став и формулишу сопствену политику. Све што ЦДУ под Мерцом уме да понуди као „заокрет” је необавезна критика Зелених, дурење због последица политике усељавања, или у случају ислама – из нафталина извучено либерално схватање „доминантне културе”, која се базира на универзалном појму људског достојанства, који је до сада служио за блокирање сваке критике ислама, односно криминализацију критике миграционе политике, у чему су, опет, функционери из редова ЦДУ одиграли битну улогу.

 

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард

(Нови Стандард, 20.12.2023)

 

 

Да ли ће нови закон o верским заједницама у Црној Гори ограничити слободу вере или уверења?

Посланици Европског хришћанског политичког покрета (ECPM) изразили су забринутост због новог закона о верским заједницама који је у Црној Гори усвојен почетком ове године. У изјави, они позивају владу Црне Горе да се придржава и спроводи препоруке Венецијанске комисије и да се суздржи од употребе насиља над својим грађанима.

Такође је тражено од Европске комисије да пажљиво надгледа рад Владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент приступања ЕУ.

Али шта се десило у Црној Гори? Зашто овај нови закон изазива забринутост за слободу вероисповести у Црној Гори? Прочитајте овде анализу мог колеге Лефтериса Калотеракиса.

(Аутор Лефтерис Калотеракис)


Скупштина Црне Горе је 27. децембра 2019. године усвојила закон под називом „Слобода вероисповијести или уверења и правни статус верских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. Чињеница да је закон који се бави правним признавањем свих признатих верских заједница позитиван је корак за земљу која тежи да постане чланицом Европске уније. Међутим, начин на који је припремљен и усвојен у Парламенту изазива забринутост да власти покушавају да покажу фаворизам према одређеном верском ентитету.

Заиста, Српска православна црква Црне Горе, најстарија верска установа у земљи (чије је седиште у Београду) не одобрава овај закон. Међутим, влада је била вољна да га брзо прогура кроз парламент. Премијер је изјавио да закон „представљa“ последњи корак на историјском путу културне еманципације Црне Горе“. Закон је изгласан у спорној атмосфери. Усвојен је у 3 сата ујутро, након што је 12 чланова опозиције приведено.

Закон је такође испитан током његове припреме од стране Европске комисије за демократију кроз владавину права Савета Европе (Венецијанске комисијe). Комисија је изјавила да је закон „корак напред“ у поређењу с претходним верзијама, али је тражила од владе да настави са консултацијама јавности и различитих верских заједница, констатујући да су већ обављене консултације. Венецијанска комисија као и актери цивилног друштва поставили су неколико питања:

• Прва сврха закона је да регулише регистрацију и правно признавање свих верских заједница у Црној Гори. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, а чини се да неке његове одредбе дискриминишу Српску православну цркву, истовремено фаворизујући Црногорску православну цркву, верски ентитет који је формиран недавно и који није признат признат од Васељенске  патријаршијe. На пример, од цркава са седиштем у иностранству (као што је случај са Српском православном црквом Црне Горе) тражи се сложенији пут до регистрације. Истовремено, закон каже да регистрација није обавезна (члан 19). Венецијанска комисија поздравила је чињеницу да регистрација није обавезна. Ово је принцип садржан у њиховим смерницама о правној личности верских заједницa -  верска институција не би требало да буде обавезна да тражи правну личностакотонежели. Међутим, они су изразили забринутост због формулације члана 25/3 закона који се односи на регистрацију цркава са седиштем у иностранству. За њих није јасно да ли је употребљени језик имплицитни притисак на Српску православну цркву да се региструју. Остале признате цркве са седиштем у Црној Гори мораће следити једноставнији поступак и биће уписане у евиденцију „постојећих верских заједница“.


• Друга тачка спорења је црквенa имовинa. Уколико се не доставе јасни докази о власништву, држава ће то тражити. Српска православна црква тврди да ова одредба циља и њих и да влада Црне Горе намерава да национализује њихову имовину. С друге стране, власти тврде да је током грађанског рата регистровано неколико имања Српској православној цркви или појединачним црквама без ваљаног законског основа. Венецијанска комисија испитала је аргументе обе стране и истакла да је црногорска држава та која ће одлучити коме припада шта. Међутим, они су тражили од власти да осигурају да црквеним институцијама буде дозвољено да користе имовину која је проглашена државном својином. Иако је влада дала вербално уверавање делегацији Венецијанске комисије да ће то бити учињено оне нису укључиле одговарајуће одредбе. о

• На крају, закон је критикован у две тачке у вези са верским образовањем. Прво, иако је признато право родитеља да школују своју децу у складу са њиховим веровањима, то мора бити учињено уз поштовање „психолошког интегритета детета“ (чл.52) и то само до једанаесте године. Једном када дете има дванаест година, дете одлучује за себе. Друго, ниједна верска заједница или група не може основати верску основну школу (јер је она обавезна и државна).


Верујем да Влада Црне Горе мора да одагна сваки утисак да намерава да неједнако третира Српску православну цркву. Влада савремене европске земље не би требало да показује пристрасност у својим односима са верским заједницама. Маргинализовање цркве која има дубоке историјске корене у земљи неће помоћи Црној Гори да обезбеди своје место у западним институцијама.



Као део преговора о придруживању са ЕУ, Црна Гора ће морати да испуни–између осталог – и одређена мерила која се односе на јачање ефикасне примене и спровођења људских права, уз усклађивање свог правног оквира са правном тековином ЕУ и међународним стандардима о људским правима (поглавље 23 – Правосуђе и темељна права). Ово укључује ефикасну заштиту права на имовину и слободу вероисповести. Наравно, регулисање верских институција у надлежности је Црне Горе, али то треба учинити на инклузиван начин. Претерано насиље, нејасне дефиниције закона и непромишљене изјаве могу погоршати антизападна осећања у земљи.

Стога се морају узети у обзир све препоруке Венецијанске комисије за овај закон. То ће вероватно значити измену тренутног закона након адекватног и транспарентног процеса консултација са свим укљученим заинтересованим странама. Влада се такође мора суздржати од употребе претераног насиља. Коначно, Европска комисија мора пажљиво да прати рад владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент процеса приступања ЕУ.

Извор:
http://leovandoesburg.blogspot.com/2020/07/will-new-law-in-montenegro-on-religious.html

Посланици европског парламента објавили Декларацију: Влада да измијени Закон о слободи вјероисповијести

Посланици Европског парламента из реда Европског хришћанског политичког покрета (ЕЦПМ) су 27. јуна у Бриселу објавили Декларацију о црногорском Закону о слободи вјероисповјести. ЕЦПМ је европска политичка партија чије су чланице 22 политичке партије из држава чланица Европске уније и више од тридесет партија, удружења и невладиних организација широм свијета. ЕЦПМ има 4 европска посланика из Холандије, Њемачке и Румуније, а њихови посланици се налазе и у националним парламентима Хрватске, Холандије, Ирске, Италије, Пољске, Румуније и Швајцарске.

Европски хришћански политички покрет је једина европска политичка партија која дјелује као хришћанско-демократска партија у Европи са хришћанско-социјалног гледишта. Основне вриједности ЕЦПМ су Европа у којој се чува људско достојанство, економија која ради за људе и планету, здраве породице и здрави бракови; слобода, безбједност и стабилност; борба против трговине људима, реформа Европске уније усмјерена према потреба грађана и очување хришћанске културе и заоставштине.

У духу универзалних вриједности за које се залажу, европски посланици ЕЦПМ су реаговали на доношење Закона о слободи и вјероисповијести и указали на околности под којима је донијет супротно препорукама Венецијанске комисије, као и спорне тачке по њиховом мишљењу.

Текст декларације интегрално:

Брисел, 27. јун 2020. године – Дана 27. децембра 2019. године, Скупштина Црне Горе усвојила је закон под називом „Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. године.

Овим законом регулишу се два аспекта: регистрација и законско признавање свих вјерских заједница у Црној Гори и имовина и власништво цркве. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, и чини се да се неким његовим одредбама дискриминише Српска православна црква, док се фаворизује “Црногорска православна цркве”. Друга тачка сукоба је црквена имовина. Уколико се не обезбиједе јасни докази о власништву, држава ће полагати право на њу. Српска православна црква тврди да је таква одредба усмјерена против ње, као и да Влада Црне Горе намјерава да национализује њену имовину.

Овај закон такође је критикован по основу два питања која се тичу вјерске поуке. Прво, иако се признаје право родитеља да врше вјерску поуку свог дјетета у складу са својим вјерским увјерењима, то се мора вршити уз поштовање “психичког интегритета дјетета” (Чл. 52) и само до његове једанаесте године живота. Када дијете напуни дванаест година, оно одлучује за себе. Као друго, ниједној вјерској заједници или скупини није дозвољено да оснује вјерску основну школу.

Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска Комисија) Савјета Европе разматрала је овај закон. Комисија је континуирано наглашавала потребу да Влада одржи јавне расправе са представницима свих вјерских заједница у Црној Гори – процес који је у пракси био ограничен. Такође, обавеза регистрације противна је принципу садржаном у смјерницама Венецијанске Комисије о правном субјективитету вјерских заједница.
Закон је на крају изгласан у спорној атмосфери: током ноћи, док су преставници опозиције и црквени великодостојници ухапшени а демонстранти изазивали нереде на улицама на дан гласања.

Ми, чланови Скупштине Европског хришћанског политичког покрета, тражимо од Владе Црне Горе да поштује и спроведе препоруке Венецијанске комисије, нарочито у погледу коришћења црквене имовине и регистрације вјерских заједница. Уколико је потребно постојећи закон измијенити, ми позивамо Владу да то учини уз поштовање адекватног и транспарентног процеса расправе са свим заинтересованим странама, без исказивања било какве пристрасности.

Такође молимо Владу Црне Горе да се узржи од употребе силе над сопственим грађанима и да његује атмосферу инклузивности и међусобног поштовања у својој интеракцији са вјерским скупинама, а нарочито са Српском православном црквом.

На крају, Европска Комисија треба да пажљиво прати резултате Владе Црне Горе у погледу слободе вјероисповијести, будући да она чини кључни елемент процеса приступања Европској Унији.

Са енглеског: Сузана Ћорсовић

 https://mitropolija.com/2020/07/02/poslanici-evropskog-parlamenta-usvojili-deklaraciju-vlada-da-izmijeni-zakon-o-slobodi-vjeroispovijesti/

Хришћанска уместо либералне слободе

Док француски председник Емануел Макрон покушава да наметне свој ритам и план реформисања Европске уније, Виктор Орбан разрађује своју визију, која је у много чему супротна. Недавно је у Риму на међународној конференцији неоконзервативних интелектуалаца, политичара и професора сажето изнео свој програм за будућност ЕУ, барем централноисточне.

Орбан је, наравно, поновио старе констатације да либералне владе нису успеле да заштите своје грађане и границе и зауставе илегалне миграције. Са друге стране концепта „отворених врата” налазе се хришћанске демократије, а Мађарска је, према речима њеног премијера, управо једна од тих – држава која је изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.

Због сасвим супротног приступа либералних демократија у западној Европи и хришћанских демократија у централној и источној Европи – Орбан прогнозира да постоји реална могућност да „за 20 година у цивилизацијском погледу Европа покаже једну слику у западном делу, а сасвим другачију у источном”, што би, како каже, значило да би тешко било одговорити на који начин можемо да сарађујемо ако постанемо толико различити. Орбан је имао на уму да ће либерална демократија створити друштво које ће чинити велика муслиманска заједница, која расте, и хришћанска, која се смањује.

На питање модератора панела да ли овакав став у синергији с политиком наталитета коју спроводи мађарска влада значи да Орбан и Мађарска имају озбиљне и велике амбиције, мађарски премијер је покушао у први мах кратко да одговори да нема потребе да се било ко брине. Када је додатно „притиснут” потпитањем, рекао је да улога коју Мађарска игра у вођењу „борбе против либералног тока није посао за мале земље”, али да се те улоге прихватио „пошто нико други није хтео”. Ипак је изразио наду да ће веће земље, попут Италије или Шпаније, преузети лидерску улогу или им се барем придружити у вођењу борбе.

Орбан настоји да се – уколико „прође” Макронов план реформе ЕУ, који се заснива на некој врсти регионализације Европе на север и југ и запад и централноисточни део – заузме позицију лидера проширене Вишеградске групе.

Мађарски премијер је објаснио да, према његовом мишљењу, постоје два конкурентна погледа на Европу. Један је идентификовао као „федералистички”, који жели да „изгради Европу одозго” и који „не би волео да има суверене државе”. Друга визија, на којој он сам инсистира, јесте оно што он описује као „изградњу Европе од дна”, за коју каже да „поштује национални суверенитет и проналази начин да суверене нације сарађују у проналажењу заједничког интереса Европе нација”. Он описује Мађарску као „хришћанску демократију” и каже да је Мађарска изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.

„Либерали подржавају тај процес, јер либерали мисле да је то добро. Не воле хришћанско друштво, не воле идентитет као што га ми разумемо, па сматрају да би нови састав западних друштава пружио лепши живот, бољи живот него што је био у време тзв. хришћанске Европе, стога подржавају тај процес”, закључио је мађарски премијер и додао да његов посао није да уверава друге народе да прихватају различите имиграционе политике, али је изразио наду да друге државе неће покушати да присиле Мађарску да следи исти пут.

Занимљиво је да је Орбан приметио значај „универзалног католичког приступа” у обликовању свог политичког мишљења. Рекао је да у изградњи суверених нација „морамо одолети покушајима изградње империје” и да је „универзални католички приступ” једини који цени и прихвата национални суверенитет.

На конференцији „Национални конзервативизам: Бог, част, отаџбина” Орбан је објаснио и рецепт захваљујући коме функционише национални суверенитет. У Мађарској 75 одсто чине католици, а 25 одсто калвинисти, и они, према Орбановим речима, могу да граде национални суверенитет на хришћанско-демократској основи.

 http://www.politika.rs/scc/clanak/448099/Hriscanska-umesto-liberalne-slobode

Борба за наслеђе у ЦДУ

Аутор: Миша Ђурковић

Оно што се већ дуго наговештавало десило се почетком ове недеље. Анегрет Крамп Каренбауер, коју је Ангела Меркел предвидела за своју наследницу на челу ЦДУ, владе, а де факто и Европске уније, поднела је оставку на место председника странке, након што је најпре најавила да неће бити кандидат за новог канцелара Немачке после редовних избора следеће године. Партија је од њеног доласка на чело доживела низ шамара на регионалним изборима, као и даљи континуирани пад на нивоу федерације. Парадокс је, међутим, да је директан повод за одлазак преседан који се десио са формирањем краткотрајне владе Тирингије. АКК је наиме особа која је требало да странку одведе још више ка левици и да припреми коалицију са Зеленима, по моделу који је недавно испробан у Аустрији. Десило се пак да је под њеном управом локални ЦДУ по први пут направио фактичку коалицију са АФД и подржао члана либерала Томаса Кемериха за место председника владе.

Док мејнстрим медији наричу над „скандалом”, многи сматрају да је ово прерани, али логичан наговештај нечега што ће неумитно морати да се догоди. Политика остракизма АФД-а се све слабије држи. Они су постали релевантан чинилац у немачкој политици, не само због све веће снаге, већ зато што су кроз парламент и алтернативни медијски и интелектуални простор наметнули нова питања и ставове који добијају симпатије и у другим странкама, укључујући и ЦДУ (ЦСУ да и не помињем). Антимигрантска политика, залагање за очување једне немачке културе, противљење левом тоталитаризму на универзитетима, одбрана традиционалне породице јесу идеје са којима се слаже и велики део владајуће странке, иако у пракси следе сасвим другу политику што у коалицији са социјалистима води Меркелова. У АФД-у добро знају да је модел Тирингије једини пут за њихово излажење са маргине и улазак у власт. Отуда се у Бундестагу држе врло пријатељски према партији власти, доводећи их понекад у непријатну ситуацију када аплаудирају одређеним законским предлозима или наступима ЦДУ посланика.

Повлачење АКК са чела странке заправо тек отвара праву борбу за наслеђе. Меркелова има нешто више од годину дана да проба да нађе наследника какав јој одговара и да покуша да га ојача и припреми за преузимање целог њеног бремена. Проблем је што ће у странци имати све јачу струју која будућност странке види у враћању на позиције деснице и није јој неприхватљива идеја о сарадњи са АФД-ом и либералима. Први човек те фракције је правник, обавештајац и бивши шеф Службе за заштиту уставног поретка Ханс-Георг Масен.

Доста посланика из АФД-а, али и неке значајне немачке интелектуалце што их подржавају имао сам прилике да сретнем прошле недеље на веома занимљивој међународној конференцији одржаној у Риму. Био је то скуп из серијала о конзервативном национализму чију је највећу политичку звезду представљао Виктор Орбан, овог пута у улози човека што објашњава своје идеолошке ставове и начин на који их је могуће реализовати. Било је ту још политичара, али су занимљивија били неки од најатрактивнијих делатника на интелектуалној сцени. Рецимо, Даглас Мареј, један од главних интелектуалних промотора тек реализованог брегзита, и пре свега израелски мислилац Јорам Хазони  чија је прошлогодишња књига „Врлина национализма” постала прави манифест око кога се овај нови покрет окупља.

Хазони, који је добио бројне награде прошле године, у свом делу је захватио једну изражену практичну потребу да се нова политика ресуверенизације интелектуално оправда и легитимише. Од брегзита преко Трамповог изолационизма, до политика земаља Вишеградске групе, али и многих других чији политички утицај расте, постоји јасна потреба да се поново контролише сопствена судбина и да се преиспита модел какав је Брисел у Европи покушавао да универзализује и свима наметне. Ова нарација постајаће све занимљивија и народима такозваног западног Балкана којима се отворено поручује да питање европских интеграција до даљњег треба да оставе по страни, јер сама Европска унија има сопствене прилично велике проблеме.

Дакле, и у самој Немачкој, али и у владајућој партији отвориће се питање о томе шта је интерес државе и у ком правцу она треба да иде. Меркелова је за ових петнаест година на власти промовисала модел европске Немачке и немачке Европе, са отвореним вратима за имиграцију са свих страна. Није незамисливо да и у самој ЦДУ ојачају снаге које би будућност Немачке виделе у ресуверенизацији и већем вођењу рачуна о сопственом интересу и решавању својих, а не више европских проблема. Систем вредности и демографија гледано из те перспективе налазе се на првом месту.

Аутор: Миша Ђурковић

Научни саветник Института за европске студије

 http://www.politika.rs/scc/clanak/447809/Pogledi/Borba-za-naslede-u-CDU?fbclid=IwAR2tAro7I01avMnxbQKiwjswII0uhiBw_Dl9kZYnnzD3ASvkoJRGxmmsFKQ

Европски народњаци неће са Орбаном

Европска народна партија (ЕПП) је из чланства суспендовала Фидес, странку мађарског премијера Виктора Орбана. За суспензију гласало је 190, а против су била само три члана најјаче европске политичке групације. Орбан поручује да ће Фидес сам суспендовати своје чланство у тој групи. 

 "Фидес је након данашњег гласања чланова ЕПП суспендован одмах, до даљег", навео је председник ЕПП Жозеф Дол на Твитеру.

Дол је након данашњег састанка скупштине ЕПП навео да се суспензија односи на присуство партије Фидес на страначким састанцима, као и на право гласа односно предлагање кандидата за позиције које припадају ЕПП.

До изгласавања суспензије Фидеса унутар Европске народне партије дошло је после сукоба Орбана са председником Европске комисије Жан Клодом Јункером, такође чланом ЕПП, око миграционе политике.

Истовремено у ЕУ и Европском парламенту већ више година постоји и забринутост због поштовања владавине права у Мађарској, коју предводе премијер Виктор Орбан и његова странка.

Европска народна странка (ЕПП) окупља хришћанско-демократске и конзервативне странке у Европској унији.

Фидес је раније претио да ће напустити ЕПП уколико буде суспендован.

Извор:  http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3460284/evropski-narodnjaci-nece-sa-orbanom.html

Орбанов одговор на санкције ЕУ или манифест одбране хришћанске Европе

Виктор Орбан: Формулисао сам пет теза за јачање средње Европе. Прва је да свака средњеевропска земља има право да брани хришћанску културу и има право да одбије идеологију мултикулуризма. Друга теза је да свака земља има право да брани традиционални породични модел, има право да нагласи да свако дете има право на једну маму и једног тату.

Трећа теза гласи овако, да свака средњоевропска земља има право да брани, са гледишта народне стратегије, важне економске секторе и тржиште. Четврта теза гласи овако, да свака земља има право да брани своје државне границе и да одбије да прима имигранте. Пета теза следствено тврди да свака европска земља има право да у најосновнијим питањима истраје на принципу „народ одлучује“ и у Европској унији то право не сме бити одузето.

Ми средњоевропљани устрајавамо у томе да живот постоји и изван глобализма који није једини могући пут, средњоевропски пут је алијанса слободних народа. То је задатак који превазилази Kарпатску котлину, то је мисија коју имамо пред собом.

Драги пријатељи, када би настала ситуација у којој би свака земља имала 10% и више муслиманске популације, а знамо да она никада не би гласала за странке хришћанске деснице и када томе придодате и европске породице које су се одрекле своје хришћанске традиције, победити у Европи на изборима на хришћанским основама било би немогуће. Такође, колективи и заједнице које су посвећене хришћанској традицији били би удаљени од власти. Одлучивање о будућности Европе би се одигравало без њих. Толико мало смо од тога би тај циљ видели и у стварности.

Либерална демократија има алтернативу. Зове се хришћанска демократија. Либерална елита може бити одбачена у корист хришћанско демократске елите. Што се тиче односа хришћанства и политике, постоји низ заблуда у средњој Европи. Укратко, хришћанска демоктатија није промовисање верских елемената врлине. Ниједна држава или влада није надлежна да решава питања проклетства или спаса. Хришћанска политика значи да начини живота који произилазе их хришћанске културе морају бити брањени. Наш задатак није да бранимо елементе врлине, већ начине живота који су из ње произашли: достојанство, породица и народ. Хришћанство не покушава да постане универзално ликвидацијом народа, већ одбраном народа и верских заједница који морају бити ојачани и њима се посветити. То је задатак хришћанске демократије.

Даме и господо, антикомунистичка, хришћанска и националистичка генерација ступа на европску политчку сцену. Пре тридесет година смо говорили да је Европа наша будућност. Сада кажемо, ми смо будућност Европе. Хвала лепо.

Превод са чешког језика
Тони Баранек

 https://www.blogger.com/blogger.g?blogID=6683441127303139275#editor/target=post;postID=416867561021366345

Демохришћани Белгије и Луксембурга траже да Орбанова партија ФИДЕС буде избачена из Европске народне партије

Демохришћанске партије из Белгије и Луксембурга затражиле су да партија мађарског премијера Виктора Орбана буде избачена из кровне Европске народне партије (ЕПП), што би могло да има утицаја на резултате мајских избора за Европски парламент.

 

Једна чланица ЕПП из Луксембурга и две из Белгије писале су председништву са захтевом да Орбанова странка Фидес буде искључена, јер се мађарски лидер "понаша отворено супротно" вредностима ЕПП.

Лидер белгијске франкофоне партије ЦдХ Максим Прево је навео да "Орбанови изгреди више нису прихватљиви и не могу се даље подржавати".

Орбан је покренуо кампању против председника Европске комисије и члана ЕПП Жан-Клода Јункера јер је превише мекан по питању имиграције, оптужујући га да је отворио границе ЕУ за неконтролисане миграције.

(Бета-АП)

Kramp-Karenbauer nova šefica Demohrišćana

Delegati Hrišćansko-demokratske unije izabrali su Anegret Kramp-Karenbauer za naslednicu Angele Merkel na vrhu najveće nemačke stranke. Umerena političarka bliska kancelarki ima sve šanse da je nasledi i na čelu Vlade.

 

Gromoglasni aplauzi pratili su Anegret Kramp-Karenbauer kada je pozvala dva muškarca koje je upravo pobedila u istorijskoj trci da zajedno sa njom rade na jačanju Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

Na kraju je od 1001 delegata njih 517 diglo ruku da ova žena nasledi Angelu Merkel na vrhu posustale, ali i dalje najveće nemačke stranke. Kramp-Karenbauer (56), poznata pod akronimom AKK, je iza sebe u drugom krugu ostavila favorita konzervativnog krila Fridriha Merca koji je dobio 482 glasa delegata.

U prvom krugu je Kramp-Karenbauer dobila 450, Merc 392, a treći takmac ministar zdravlja Jens Špan 157 glasova.

Od Sarbrikena do Berlina

Tako za CDU počinje nova era nakon punih 18 godina koliko je stranku vodila Angela Merkel. Kada je ona došla na čelo, CDU je još bio duboko u opoziciji tadašnjem socijaldemokratskom kancelaru Gerhardu Šrederu. Uspon Merkel krenuo je baš preko leđa Fridriha Merca kojeg je 2002. praktično istisnula sa mesta šefa poslaničkog kluba u Bundestagu.

Tih se godina Anegret Kramp-Karenbauer probijala u politici malene pokrajine Sarske oblasti, postavši prva žena na čelu nekog pokrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova u Nemačkoj. Premijerka te pokrajine postaje 2011. i ima iskustvo u vođenju dve raznorodne koalicije: prvo takozvane Jamajke, sa Zelenima i Liberalima, a onda i Velike koalicije sa Socijaldemokratama. To iskustvo joj može biti od velikog značaja za period koji je čeka.

Merkel je dala prvi mig koga bi volela kao naslednicu kada je pozvala AKK da odustane od premijerske fotelje u Sarbrikenu i postane generalna sekretarka CDU. Da se zapravo stara o partiji dok se Merkel stara o krhkoj Vladi sa Socijaldemokratama kao mlađim koalicionim partnerima. U Berlin je prešla ovog februara.

 

Pa ipak, kako je Merkel pod paljbom u samoj stranci posebno od početka izbegličke krize, AKK se tokom poslednjih mesec dana trudila da se pažljivo distancira. Traži da se izbeglice koje počine krivično delo po svaku cenu najure iz zemlje – makar i u Siriju gde još besni rat. Ali to nikako ne znači da se odriče nasleđa Angele Merkel.

„Kramp-Karenbauer je više kontinuitet. Ona nalikuje Merkel po načinu na koji govori, u mirnom koncentrisanju na suštinu i naravno u činjenici da je žena. Ko želi novi stil CDU, za njega Kramp-Karenbauer nije prvi izbor“, piše nedeljnik Špigel.

Omiljena među biračima

Kramp-Karenbauer preuzima partiju koja je prema poslednjoj anketi nešto ojačala i može da računa sa 30 odsto podrške građana. Dobro je Demohrišćanima došla unutarstranačka borba koja je javno vođena uljudno, bez mnogo međusobnih napada protivkandidata. Kakva je bila zakulisna kampanja kako bi se obrlatili delegati iz svih pokrajina – to se samo može zamisliti.

U Hamburgu su glasali partijski delegati iz svih pokrajina, ali je moguće da su ih prelomile ankete. Poslednja objavljena kaže da je AKK među građanima znatno omiljenija od bogatog menadžera Merca. Njoj bi podršku u unutarstranačkoj trci dalo 47 odsto pristalica CDU (Merc 37 odsto), odnosno 45 odsto svih građana (Merc samo 30). Jasno je da je umerenija AKK draža biračkom telu od oštrog Merca.

Na posletku, u tome je i stvar: predsednica CDU nije samo šefica najveće stranke – ona mora postati kancelarka. Ako u tome ne uspe, verovatno će morati da pokupi prnje. Redovni izbori su 2021. godine, ukoliko koaliciona vlada Demohrišćana i Socijaldemokrata izdrži do tada. Merkel je ranije najavila da hoće da ostane kancelarka do kraja mandata. Nije isključeno da će napraviti mesta za AKK i pre toga.

 https://www.dw.com/sr/kramp-karenbauer-nova-%C5%A1efica-demohri%C5%A1%C4%87ana/a-46625218?fbclid=IwAR1cl3d9l-LJno5iQDhedFzW0Iol02yt_IG8BGH-BgLOwOT1_dMBGkYfts4

INTERVJU SA VLADIMIROM MARJANOVIĆEM

Povodom stranačkih izbora u Hrišćansko-demokratskoj uniji, razgovarali smo sa našim stručnim saradnikom, predsednikom Centra za hrišćansko-demokratske studije Vladimirom Marjanovićem.

1. Kakvu poruku nam šalje odluka Angele Merkel da se ne kandiduje za novi mandat na mestu predsednice CDU?

Angela Merkel se se po mnogo čemu razlikovala od drugih lidera CDU-a, Nemačke, pa i Evrope. Bila je nezvanična liderka Evropske unije, prva kancelarka u nemačkoj istoriji, prva žena na čelu CDU, luteranka po veroispovesti u stranci koja važi za katoličku itd. Njena era traje od 2000. godine. Iako naše vreme ne karakterišu veliki i značajni državnici, Angela Merkel je u mnogo čemu dostojan naslednik njenih predhodnika kako u CDU, tako i u Nemačkoj i Evropi.

Dobrovoljni odlazak sa vodeće partijske i državne pozicije nama u Srbiji može izgledati neobično, jer se kod nas lideri obično poistovećuju sa partijom i sa državom. Ipak, istinska snaga autentičnog lidera i državnika se ne ogleda u neograničenoj ili doživotnoj vlasti, već u spremnosti da se sa vlasti u određenom trenutku i dobrovoljno siđe.

2. Iako je i sama bila protiv takvih ranijih poteza, Merkelova će ipak ostati na mestu kancelarke. Kako komentarišete taj njen potez?

Pitanje da li će Angela Merkel ostati na mestu kancelarke pun mandat. To u velikoj meri zavisi i od unutar stranačkog dogovora, ali i od ambicioznosti novog lidera CDU-a. Pogotovo ako to bude Fridrih Merc.

3. Prognoze najviše šansi daju Anegret Kramp-Karenbauer, mada je na pojedinim konferencijama i povratnik u stranačku politiku Fridrih Merc dobio snažne aplauze, dok najmanje šansi daju Jensu Španu, kakve su Vaše prognoze?

CDU se vremenom sve više približavala centru usvajajući liberalnije stavove, marginalizujući konzervativce u stranci. Merc i Špan predstavljaju poslovno i konzervativnije krilo u CDU, dok Karenbauer nastavlja politiku Angele Merkel. Bez obzira na to ko će biti izabran za mesto novog šefa, pred sobom će imati ozbiljan zadatak da za svoju politiku pridobije prvo CDU, zatim Nemačku, a potom i Evropsku uniju. To je zahtevan posao za koji je potrebno vreme.

4. Mnogi analitičari širom Evrope videli su Emanuela Makrona kao naslednika na kormilu Evrope, nakon povlačenja Merkelove. Koliko je to izvesno, ako se uzmu u obzir poslednja dešavanja u Francuskoj vezana za pokret Žutih prsluka?

Povlačenje Merkelove nije povlačenje Nemačke sa kormila Evropske unije, jer se ono upravo nalazi u rukama i Francuske i Nemačke. Ne treba zaboraviti da je upravo francusko-nemačko pomirenje osnova evropskih integracija. Setimo se Šumana i Adenauera, Miterana i Kola, pa i Sarkozija i Merkelove.

5. I za kraj da li će CDU, ali i Nemačka i Evropa biti iste nakon izbora novog šefa najuticajnije partije u Evropi?

Reč je o umerenoj i konzervativnoj stranci koja ne pravi nagle političke zaokrete i u tom smislu CDU će svakako ostati ista bez obzira na lidera. Kada se kaže ista, pod tim se pre svega podrazumeva njen politički značaj. Hrišćansko-demokratska unija je državotvorna stranka i teško je zamisliti modernu Nemačku, ali i Evropsku uniju bez nemačkih demohrišćana.

 http://hdp.rs/single.php?post=25

KO ĆE BITI NASLEDNIK ANGELE MERKEL NA ČELU CDU?

Nakon što je krajem oktobra savezna kancelarka Nemačke, Angela Merkel, objavila da vođstvo svoje partije, Hrišćansko-demokratske unije, želi da napusti nakon 18 godina, njena odluka se razumela kao početak kraja ere Merkelove. Ko ima, međutim, najveće šanse da zameni najmoćniju ženu sveta, spekulisalo se intezivno u nemačkim medijima proteklih nedelja. Ipak, konačna odluka će biti doneta u petak, 7. decembra u Hamburgu od strane 1001 delegata CDU-a.

U poslednjih petnaest dana tri kandidata, Anegret Kramp-Karenbauer, Fridrih Merc i Jens Špan, nastojali su da sebe predstave u najboljem svetlu, tokom regionalnih konferencija, koje su održane širom Nemačke. Posećenost ovih skupova je bila veoma velika, pa su stoga diskusije, koje su bile između ostalog, vođene i na internetu, predstavljale značajnu platformu, koja je ovim kandidatima omogućila što bolje predstavljanje u trci za vođstvom nemačkih demohrišćana.

Ipak se, nakon svega toga, niko od njih ne može označiti apsolutnim favoritom. U anketama za sada predvodi Anegret Kramp-Karenbauer, dok je Fridrih Merc pri pojedinim nastupima na regionalnim konferencijama izazvao izrazito pozitivne reakcije prisutnih. Jens Špan ima za sada najmanje šanse u ovoj trci. Međutim, konačnu odluku donosi 1001 delegat, a ne pristalice CDU-a na regionalnim konferencijama ili učesnici anketnih upitnika.

Ko su zapravo troje kandidata, koji imaju najveće šanse da zamene Angelu Merkel nakon 18 godina vođstva Hrišćansko-demokratske unije?

Anegret Kramp-Karenbauer je generalna sekretarka CDU, koja veoma dobro poznaje svoju partiju i od svih kandidata je najbolje sa njom povezana. Pri svakom svom dosadašnjem nastupu ukazala je na 50 susreta koje je održala tokom leta, prilikom kojih je u razgovoru sa bazom partije diskutovala o njihovim potrebama, brigama i željama. Tako je nastao i njen zahtev za uvođenjem obavezne vojne službe, koji je bio nagrađen aplauzima publike tokom regionalnih konferencija. U centar svojih nastupa stavljala je uvek partiju, ističući da o važnim temama, najpre mora biti diskutovano i odlučivano u partijskim krugovima, pa tek potom u Saveznoj vladi. Prema njenim rečima mnogi članovi CDU-a su imali drugačiji utisak tokom vođstva Angele Merkel.

Generalna sekretarka naglašava značaj partije i u kontekstu suprodstavljanja sumnji da bi ona kao šef partije bila praktično dopunska pomoć kancelarki. Delovi partije, koji osporavaju izbegličku politiku Merkelove i nastoje u ovoj oblasti promenu kursa, vide Kramp-Karenbauer kao kancelarkinog željenog kandidata. Prema njima, ona nije spremna da menja pravce izbegličke politike. Međutim, ova kandidatkinja je pokušala da se suprodstavi ovakvim kritikama kroz jasne izjave na ovu temu, uključujući i unutrašnju bezbednost. Drugi važan argument na strani Kramp-Karenbauer je svakako iskustvo u izbornoj borbi.

Fridrih Merc kao raniji šef CDU frakcije otelotvorio je želju za promenom i novim početkom kao niko do sada. On nije bio deset godina aktivan u politici. U sve što je ljudima sa Velikom koalicijom smetalo nije bio uključen, te stoga ulazi u ovu trku potpuno rasterećen. Ipak, njegova sporenja sa Merkelovom i njegovo povlačenje iz političkog života otvorilo je pitanje kako bi izgledala njihova saradnja do kraja mandata nemačke kancelarka ukoliko on postane šef partije. Međutim, svojim odgovorom na ovo pitanje ukazao je da će biti spreman na lojalnost i potpunu podršku partiji.

Ovaj kandidat dobija glavnu podršku od strane konzervativno-preduzetničkog krila partije. Ipak, tokom svog predstavljanja na regionalnim konferencijama, nastojao je da ne zastraši ostale interesne grupe, pa je naglasio socijalni segment socijalno-tržišne privrede. Osim toga, fokusirao se i na izazove u oblasti klimatskih promena, kao i snažne proevropske težnje. Sebe predstavlja kao adekvatnog kandidata za širok spektar društva, ističući da CDU treba da ostane narodna partija centra.

Jens Špan je 38-godišnji ministar zdravlja, koji je tokom ove kampanje ukazivao na novi početak i modernizaciju partije. Tokom proteklih godina kritikovao je migracionu politiku Angele Merkel, što je sporadično i na regionalnim konferencijama napominjao. Inače je fokusiran na teme, koje su prethodnih godina bile tačka sporenja sa kancelarkom. Pored pomenute migracione politike, on je kritički nastrojen i kada je reč o unutrašnjoj bezbednosti, uključujući i po njegovom mišljenju loše upravljanje u sferi integracine politike.

Osim toga, zahtevao je i javnu diskusiju i saglasnost po pitanju UN-Migracionog pakta, što je veliki broj prisutnih na regionalnim konferencijama pozitivno ocenio. Špan je takođe naglasio nužnost jasnijeg profilisanja ekonomske politike Hrišćansko-demokratske unije. Zalaže se za smanjenje poreza, kao i ukidanje doplate solidarnosti, koja je još uvek aktuelna u Nemačkoj od pada Berlinskog zida 1998. Španov najveći problem je što konkurent sa Mercom u onom delu partije, gde je njegov protivnik jači. Naime, u konzervativno-preduzetničkom krilu demohrišćana.

Bilo kako bilo, pobednik ove trke će svakako imati veliki uticaj na dalje političke, ekonomske i društvene tokove, kako u Nemačkoj, tako i u čitavoj Evropi. U vremenu krize Evropske unije, koja je između ostalog ponikla na ideji velikog vizionara upravo ove partije, Konrada Adenauera, ostaje nada da će novo rukovodstvo nemačkih demohrišćana demanatovati bojazni da sa odlaskom Merkelove dolazi period nestabilnosti i nesigurnosti.

Autorski tekst

Milice Kostić, zamenice predsednika HDP

i predsednice Saveta za spoljnu politiku 

Izvor: hdp.rs

Napetost jača Demohrišćane

Za sedam dana će Hrišćansko-demokratska unija izabrati naslednika Angele Merkel. To je trka između Anegret Kramp-Karenbauer u Fridriha Merca. Neizvesnost je velika, ali živa unutarstranačka demokratija prija CDU.

 

Kao dete s novom igračkom – takvo oduševljenje su pokazali članovi Hrišćansko-demokratske unije (CDU) tokom dosadašnjih regionalnih konferencija. Na njima se troje najizglednijih kandidata za naslednika Angele Merkel predstavljaju stranačkoj bazi. Ovaj format koji je recimo u SAD sasvim uobičajen, potpuno je nov za nemačke konzervativce.

Oni decenijama nisu zbilja birali svog predvodnika ili predvodnicu. Praksa iz doba Helmuta Kola trajala je i kroz 18 godina koliko strankom rukovodi Merkel – nema pravih protivkandidata, predsednik se potvrđuje praktično aklamacijom.

Ali za tačno sedam dana, sledećeg petka (7. decembar), će delegati na stranačkom kongresu u Hamburgu doneti veliku odluku. Tamo će autobusima stići celi stranački odbori. Hiljadu delegata biraće između troje kandidata, Anegret Kramp-Karenbauer, Fridrih Merca i Jensa Špana premda, prema anketama, samo prvo dvoje imaju realne šanse.

Aplauzi za Merca

Kandidati su u sredu odmerili snage na regionalnoj konferenciji u Diseldorfu, šestoj od osam takvih konferencija pred veliko finale u Hamburgu. Oko 4.000 ljudi ih je slušalo.

„Moramo ponovo biti u stanju da vodimo kontroverzne debate“, uzvikivao je Fridrih Merc u punoj dvorani, ubirući aplauz članova stranke koji su izgleda siti konsenzusa. Merc je u Diseldorfu bio na domaćem terenu, i sam je sa zapada Nemačke, i oštro je napadao Zelene zbog podrške blokadi krčenja Hambaške šume, rekao da je neophodno da se CDU jasnije razlikuje od Socijaldemokrata sa kojima je, pod Angelom Merkel, stranka vladala u tri od četiri njena kancelarska mandata.

Uopšte, Merc je lice promena – neki kažu povratka na staro. Ovaj multimilioner je napustio politiku kada ga je upravo Merkel pojurila sa mesta šefa poslaničkog kluba CDU. Bio je to početak njenog uspona, ali Merc nije usamljen u stavu da je uspon Merkel značio lagano propadanje CDU, napuštanje konzervativnih vrednosti te otvaranje desnog krila za Alternativu za Nemačku.

Merc je u Diseldorfu pobrao više aplauza od dvoje protivkandidata premda i ministar zdravlja Jens Špan dolazi iz ove pokrajine. Špan – mlada garda, takođe konzervativan – često se zaplitao dok je blaga favoritkinja Anegret Kramp-Karenbauer (AKK), generalna sekretarka stranke, bila po svom običaju povučenija. Rekla je da može da vrati CDU izbornim rezultatima od preko 40 odsto.

Ali Merc tek nije bio skroman. Još je ranije u jednom intervjuu rekao: „Nemam samo nameru već i čvrsto ubeđenje da ću biti izabran za predsednika CDU.“

CDU jača

Izbor između ovo dvoje smatra se prekretnicom. On je siguran u nastupu, oštar, sa bekgraundom bogataša koji je političke veze unovčio u raznim upravnim i nadzornim odborima multinacionalnih korporacija. Ona je pak lice kontinuiteta sa politikom Angele Merkel čiju tihu podršku ima – što ne mora biti prednost – skromnija, pomirljivija, blažih reči.

Karte su trenutno na njenoj strani. Istina, odlučuju delegati iz svih pokrajina, kampanja je tu više zakulisna nego javna, ali glasači CDU u poslednjoj anketi daju prednost  AKK. Nju bi htelo 48 odsto ispitanika, dok bi za Merca bilo 35 odsto, a Špana svega dva odsto. Ako pak niko ne dobije apsolutnu većinu glasova, dvoje najjačih ide u drugi krug glasanja, a onda karte možda drugačije padnu.

Dve nove ankete različitih agencija za istraživanje javnog mnjenja vide Demohrišćane na 28 odsto popularnosti – manje od 33 odsto koliko su uzeli na izborima prošle godine, ali ipak više nego pre mesec dana. Prema anketi rađenoj za javni servis ARD, slede Zeleni (21 odsto), Alternativa (15), Socijaldemokrate (14), Liberali (9) i Levica (8).

Bilo je simpatizera CDU koji su se pribojavali da će oštra unutarstranačka konkurencija narušiti podršku ipak i dalje najvećoj stranci u zemlji. Sve druge partije u Nemačkoj imaju više iskustva sa demokratijom u svojim redovima. Ali izgleda da se dešava suprotno – ovi dani napetosti prijaju stranci.

 Izvor:
 https://www.dw.com/sr/napetost-ja%C4%8Da-demohri%C5%A1%C4%87ane/a-46521671?fbclid=IwAR3zwY_FXnQPYZpk7AH2jpcEq87AGhMDSz79R6PM1k3EYfF5PYNz4UMEajc

Ко је потенцијална наследница Меркелове?

Анегрет Крамп Каренбауер, коју у Немачкој виде као потенцијалну наследницу Ангеле Меркел на челу Хришћанско-демократске уније, актуелна је генерална секретарка најјаче немачке партије.

 Анегрет Крамп Каренбауер је позицију генералне секретарке ЦДУ преузела 2018. године.

 

 Анегрет Крамп Каренбауер и Ангела Меркел (архивска фотографија)

Пре тога, од 2011. до 2018. године била је прва премијерка немачке државе Сарланд, и четврта жена уопште која је водила неку савезну немачку државу.

Крамп Каренбауерова је од 2000. до 2004. године била министарка унутрашњих послова Сарланда, такође као прва жена која је водила тај ресор у Немачкој.

Касније, у преговорима о формирању коалицине владе, након савезних избора 2009. години, Анегрет Крамп Каренбауер била је део делегације ЦДУ/ЦСУ у радној групи за креирање политике образовања и истраживања, коју су водили Анет Шаван и Андреас Пинкварт.

Сарланд је најмања од 16 савезних држава, односно покрајина.

Крамп Каренбауерова је за генералног секретара ЦДУ, након њене номинације од стране канцеларке Меркел, изабрана са 98,87 одсто гласова делегата.

 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/3304936/ko-je-potencijalna-naslednica-merkelove.html

Ангела Меркел одлази са чела странке, неће се више кандидовати за канцеларку

Немачка канцеларка и шефица ЦДУ Ангела Меркел изјавила је у Берлину да је ово њен последњи мандат на месту канцелара, да се неће поново кандидовати за шефа странке, нити за посланика ЦДУ у Бундестагу.

 Меркелова је, на конференцији за новинаре након избора у Хесену, рекла и да се неће кандидовати ни за једну политичку функцију након истека канцеларског мандата 2021. године.

"Време је да окренемо нови лист", рекла је Ангела Меркел у седишту ЦДУ. "Нећу се кандидовати за председника ЦДУ на наредној скупштини странке у децембру. Овај четврти мандат на челу немачке владе је последњи пут да сам канцеларка", навела је Меркелова.

Како је додала, неће се кандидовати за канцеларку на изборима 2021. године, ни за посланичко место у Бундестагу.

"Такође не планирам да обављам било какве друге политичке функције", истакла је Меркелова на ванредној конференцији за штампу после лоших резултата ЦДУ на изборима за покрајину Хесен.

С друге стране, нагласила је да је до истека мандата спремна да обавља дужност канцеларке.

"Иако и даље стојим иза свог става да је храбро али и добро да шеф странке води и владу, мислим да је време да омогућим својој партији да са новим руководством може да се припрема за време после мене. Мислим да су овако веће шансе него што су ризици", сматра Меркелова.

Рекла је да жели овим да омогући странци нове успехе, уз очување државно-политичког деловања.

"Разочаравајући резултати у Хесену"

Констатовала је да су бројке из Хесена разочаравајуће и тешке, како за ЦДУ у Хесену, тако и на савезном нивоу.

"Иако су то били само покрајински избори, изван сумње је да би наши пријатељи у Хесену остварили бољи резултат да није било негативног утицаја са савезног нивоа", подвукла је канцеларка.

Рекла је да жали што грађани нису препознали одличан рад црно-зелене владе и Хесену, али је додала да њега странка очигледно није могла да увери грађане да за њу гласају.

Нагласила је да се после тих избора у Хесену, као и претходно у Баварској, не може једноставно прећи на дневни ред, те је неопходно стање подробно анализирати.

Одлазак Меркелове са конференције

"Желим да јучерашње изборе узмемо као повод да све проверимо и анализирамо шта је речено и урађено од савезних избора. Тај период разматрања може бити шанса за ЦДУ, али и ЦСУ и СПД, све демократске странке, да размотре шта служи јединству и миру у земљи", рекла је Меркелова.

Додала је да, иако не може бити крива за све, иако носи велики одговорност као канцеларка, како за успех, тако и неуспех, очигледно је грађани криве за много ствари, па је то сигнал да више не може овако даље.

Истакла је да је увек желела да достојанствено носи функције, али и на тај начин да их напусти, те подвукла да је част водити државу.

Меркелова је подвукла да је добро размислила који допринос може дати за Немачку и своју странку.

"Већ 18 година сам председница ЦДУ и 13 година канцеларка. Када сам 30. мај 2005. јавно саопштила кандидатуру за канцеларку, рекла сам да желим да служим Немачкој. Служити Немачкој и грађанима је национално и међународно гледано изазовни задатак. Захвална сам што то тако дуго могу да радим, али сам исто тако и раније рекла да нисам рођена као канцеларка", поручила је Меркелова.

Заменик председника ЦДУ и премијер покрајине Хесен Фолкер Буфије рекао је да је одлука Меркелове веома важна и исправна.

"Та одлука омогућава ЦДУ нове шансе које ћемо садржајно и новим стилом паметно искористити", најавио је Бувије.

Меркелова је додала да постоји много земаља у којима добро функционише када владајућом партијом и владом не председава иста особа.

Ројтерс подсећа да је Ангела Меркел на челу демохришћана од 2000. године и оцењује да ће њеним одрицањем од председничке функције започети трка за наследника и на месту немачког канцелара.

Блумберг јавља да је одмах након објављивања ове вести у Берлину забележен пад евра на берзи.

Гласачи су, после Баварске, казнили ЦДУ и њихове коалиционе партнере, и на јучерашњим изборима у Хесену, због вишемесечних међусобних трвења.

У међувремену је Ројтерс јавио да је бивши лидер парламентарне групе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и њене сестринсе баварске партије Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Фридрих Мерц спреман да се кандидује за председника ЦДУ.

Мерц није једини кандидат пошто и генерална секретарка ЦДУ Анегрет Крамп-Каренбауер жели да наследи Ангелу Меркел, рекли су Ројтерсу партијски извори.

Кандидатуру је истакао и немачки министар здравља Јенс Шпан, иначе критичар Ангеле Меркел. 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/3304084/angela-merkel-odlazi-sa-cela-stranke.html

Kо су ти Слободни бирачи?

 Kо су ти Слободни бирачи?

Историјски пад ЦСУ у Баварској упућује на потрагу за коалиционим партнером. Kао логичан избор намећу се Слободни бирачи. Нисте чули за њих? Није ни већина Немаца. Kаква је то странка и ко је заслужан за њен успех?

Слободни бирачи,(FW). Тако се зову. У имену им не пише ни да су „хришћански“ ни да су „социјални“ ни „демократски. Боја у спектру политичких партија – непозната. Нити се представљају као „алтернатива“ нечему или некоме.

У већем делу Немачке људи једва да су и чули за њих. Kаква је то партија која је на изборима у Баварској у недељу узела чак 11,6 одсто гласова па би сада могла да постане мањи партнер у власти најбогатије немачке покрајине?

Одговор се може дати у две речи: Хубер Ајвангер (Hubert Aiwanger). То је носилац листе Слободних бирача. На неки начин је он цела партија.

Kонзервативни, али различити

Слободни бирачи су укотвљени у Баварској и суседној и тек нешто мање богатој покрајини Баден-Виртембергу. Посебно су јаки у сеоским пределима. Једини покрајински парламент у којем су заступљени јесте управо баварски, али им је јучерашњи скор рекорд. Први пут су тамо ушли 2008. са 10,2 одсто гласова, па то поновили 2013. са 9 одсто. Броје свега 4.500 чланова.

Они су конзервативни, баш као и вечити владари баварске, Хришћанско-социјална унија (ЦСУ). Залажу се за традицију, желе да подстакну дијалекте и да се у школама учи о завичају и домовини.

У избегличкој политици, која је вољом ЦСУ постала доминантна тема покрајинских избора, Слободни бирачи се не разликују много од водеће странке. И они желе јаче граничне контроле, мање досељавања породица избеглица, консеквентне депортације и брже одлуке о азилу.

Тиме су Слободни бирачи постали алтернатива за бираче ЦСУ којима је десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) ипак превише радикална. Тако су Слободњаци главни разлог што је АфД додуше по први пут ушла у баварски Ландтаг са двоцифреним скором (10,2 одсто), али је ипак узела мање него што се надала.

Додуше, Слободни бирачи имају теме у којима се доста разликују од ЦСУ. Тако се залажу за бесплатне вртиће, више буџетских субвенција у области становања – али то нису претеране препреке уколико се збиља упусте у озбиљне коалиционе преговоре са ЦСУ.

Постоји ипак црвена линија код које ће договор бити тежи: Слободњаци свом силом одбијају да се велики међународни аеродром у Минхену прошири и добије и трећу писту. То су експлицитно написали у свом програму.

Човек је странка

И ето нас ту опет код Хуберта Ајвангера, који је у партији алфа и омега. Потребан је цео пасус да се наброје његове функције: он је савезни шеф Слободних бирача и такође шеф Слободних бирача у Баварској; шеф је посланичке групе у покрајинском парламенту, а учествује у локалној власти града Ротенбурга, као и окружној власти округа Ландсхут.

Ајвангер је рођен 1957. и почео је да се бави политиком када му је било 30 година – у Слободним бирачима за које тада баш нико није знао. Наводно је одувек мислио да је баварска ЦСУ превише арогантна, превише самоуверена. И сада је Ајвангер довео своју странку до врхунца. Али шта даље?

Шеф странке тврди да су у његовом табору „последњи разумни конзервативци“, али ипак види ЦСУ као природног партнера. Могуће је да ће се Немачка наслушати доњебаварског дијалекта којим поносно говори овај хоби-ловац. После избора су га питали шта ће бити ако га премијер Баварске Маркус Зедер позове у коалицију. „Био бих спреман. Ако он каже 'да', онда идемо.“

Аутор Марко Милер

DW

Земљотрес ће заљуљати и Ангелу Меркел

 Земљотрес ће заљуљати и Ангелу Меркел

„Дебакл“, „фијаско“, „катастрофа“ – тим речима коментатори немачке штампе описују пад Хришћанско-социјалне уније на испод 35 одсто гласова на недељним изборима у Баварској. Ево првих анализа немачких коментатора.

„Изборни бој је војеван – и у њему су пале две некада велике партије. Више од десет одсто пада за малу конзервативну сестру Хришћанско-социјалну унију као и за Социјалдемократе.Потреси након овог исхода неће се осећати само у Баварској. Однос моћи у Берлину ће се такође променити“,пише лист Ноје вестфелише (Билефелд).

Лист пише да се баварски премијер Маркус Зедер прерачунао у интерној борби са шефом странке и савезним министром унутрашњих послова Хорстом Зехофером. „Упркос добром економском стању у Баварској постоји велико незадовољство Зедеровим радом на функцији. Зедера Баварци не воле. Баварци верни традицији нису добро прихватили сукоб двојице алфа-мужјака у ЦСУ између себе, а онда и у тандему против Ангеле Меркел.“

„Уместо да гледа унапред и поново примисли Баварску у глобализованом свету, кандидат Маркус Зедер је водио пркосну бајату кампању: Баварска има остати Баварска. ЦСУ је симулирао моћ противећи се струји времена. Зедер је обећао више Баварске: сопствену граничну полицију, сопствени уред за азил, крстове свима“, пише угледни недељник Цајт на свом порталу. „Што је кандидат више деловао као да долази из прошлости, то му је депресивније изгледала цела кампања.“

Вестфален пост (Хаген) наводи: „Политички земљотрес се збиља десио. ЦСУ је драматично изгубио, СПД у чизмама од седам миља корача ка безначајности, Зелени тријумфују, Алтернатива за Немачку улази у још један покрајински парламент. По ко зна који пут су бирачи ударили пацку етаблираним партијама. Премијер Маркус Зедер је рекао: 'Баварска је ЦСУ и ЦСУ је Баварска.' Сад слободно може да заборави на ту своју егоцентричну паролу.“

„Разлози су јасни: Зедер, који је прво прогласио да у свим баварским институцијама морају висити распећа, а онда немилосрдно и паушално означио све избеглице азилним туристима, у ствари је омануо у покушају да копира стратегију и вокабулар АфД. (…) Заправо би Зедер морао да поднесе оставку. Али неће јер се тај не може одвојити од власти. Заправо би и Хорст Зехофер морао да се повуче. Али неће (доборовољно) јер се не може одвојити од политике, себе сматра незамењивим и нема дара за самокритику. Али партија ће убрзо наћи мање или више болан начин да га се отараси као партијског шефа. Зехофер штети ЦСУ“, пише Вестфален пост и додаје:

„Наравно да ће избори у Баварској имати велики значај за савезну политику. Многи грађани су сити политичке елите као старих тапета у дневном боравку. Разлози за то су у многоме емоционалне, а не рационалне природе. Јер Немачкој привредно иде добро као никад последњих деценија – и Баварској исто. Ради се више о страху од будућности који многе грађане све више тера у друге политичке таборе. Велика коалиција и Ангела Меркел ће утећи са гиљотине само ако сместа испуне своју дужност: озбиљно схвате бриге грађана, успоставе социјалну правду, регулишу досељавање, реше проблеме. Да, дакле, делају на добробит народа.“

Регионални јавни сервис МДР у коментару на свом порталу пише да „таласи након овог потреса неће заобићи Владу у Берлину. Макар и зато да спасу себе,Зедер и Зехофер ће упрети прстом у канцеларку. Нервоза у Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) ће се појачати и странка ће са страхом чекати изборе у покрајини Хесен за две седмице. Волфганг Шојбле је већ сада рекао да странку после тога чекају велике промене. Једно је јасно: само Шојбле може да покрене промену на врху ЦДУ. Питање је да ли ће искористити свој ауторитет у ЦДУ да поведе побуну против Ангеле Меркел.“

Угледни Ханделсблат (Диселдорф) пише да је канцеларка претходних седмица припустила своје спин-докторе да објашњавају јавности како покрајински избори немају везе са тиме како она води Савезну владу. Али анкете кажу да ће и у Хесену њен ЦДУ изгубити много гласова. „Више нико не верује да то нема везе са канцеларком и њеном избегличком политиком. (…) Свећа Ангеле Меркел након избора у Баварској гори са оба краја. Њени коалициони партнери су добили страшне ударце. У великој коалицији ће сарадња постати још тежа – Зехофер и Зедер ће се борити да задрже функције. А то иде само преко леђа Ангеле Меркел.“

Левичарски Нојес Дојчланд сецира дубље разлоге пада ЦСУ. „Успеси којима се дичи ЦСУ су успеси јучерашњице. (…) Да, Баварска је привредно успешна покрајина, али више није острво под заштитом ЦСУ. Глобализација, кретање избеглица, међународне финансијске кризе, социјални јаз и много више – белосветски проблеми стигли су у бело-плаву провинцију. Реакције на то су различите. Kоме се више допада вредносно конзервативна отвореност према свету, он бира Зелене; ко је за комплетни пад у реакционарно, тај се гнезди код АфД. Између гравитира једна надобудна државна партија која још не жели да прихвати да су времена свемоћи прошла.“

Приредио Немања Рујевић

***

 https://www.dw.com/sr/zemljotres-%C4%87e-zaljuljati-i-angelu-merkel/a-45886601

Фијаско вечитих владара Баварске

Фијаско вечитих владара Баварске

Негде другде и за неког другог би резултат од 37,2 одсто био одличан. Али за ЦСУ у Баварској то је историјски суноврат. Зелени су постали друга снага, спекулише се да ће ући у владу. У парламенту пет или шест партија.

Само два пута у послератној историји Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) је морала да дели власт у Баварској са неким коалиционим партнером, а тај сценарио се сада понавља. Са 37,2 одсто гласова – чак 10,5 одсто мање него 2013. – ЦСУ је добио страшну пацку од бирача у најбогатијој немачкој покрајини.

У парламент улазе још Зелени (17,5 одсто), Слободни бирачи (11,6), Алтернатива за Немачку (10,2), Социјалдемократе (9,7) и Либерали (5,1). Ради се и даље о прелиминарним резултатима, али тешко да ће се они значајно мењати. Левица је са 3,2 одсто остала далеко испод црте.

Зехофер и Зедер – ко одлази?

Аналитичари као разлог посрнућа вечитих владара конзервативне Баварске наводе пре свега огорчену унутарстраначку борбу током које је дугогодишњи шеф партије Хорст Зехофер морао да препусти место покрајинског премијера млађем и популарнијем Маркусу Зедеру.

Зехофер се евакуисао у Савезну владу на место министра унутрашњих послова, одакле је наставио своје чарке са Зедером. „На путу довде нисам видео ниједан плакат на којем сам ја“, рекао је он за ДW пред изборе. У преводу – ако је неко крив за фијаско, онда Зедер који води покрајину од почетка године.

Но већ се шпекулише да ће управо Зехофер, уплетен у стални рат са канцеларком Ангелом Меркел у Берлину, морати да покупи прње и оде у политичку пензију. Тај сценарио би подразумевао да ЦСУ делегира другог министра савезне полиције, па је питање како ће то утицати на Владу Ангеле Меркел. Но као партијски шеф, Зехофер и даље има довољно адута да прво обори ривала Зедера.

Kанцеларкина странка Хришћанско-демократска унија не наступа на изборима у Баварској – ту постоји само сестринска ЦСУ. Иако су две партије везане коалицијом која никада није до сада није раскидана, то су потпуно одвојене партије које су током владавине Ангеле Меркел често биле у клинчу.

На изборни дан је 81 одсто гласача рекло да је свађа двојих сестринских странака утицала на рејтинг ЦСУ, док је 49 одсто рекло да је ЦСУ преузео садржаје десничарске Алтернативе за Немачку (АфД).

Очито се за ЦСУ није исплатила конфронтација према избегличкој политици Ангеле Меркел и инсистирање на ограничењу миграције те успостављању такозваних транзитних центара из којих би потражиоци азила, ако треба, били брзо протерани. Премда су и Зехофер из Берлина и Зедер из Минхена играли баш на ту карту, током изборног дана је свега трећина бирача ЦСУ рекла да им је та тема била веома важна код избора. Kод АфД је тај проценат чак 78 одсто.

„Наравно да данас није лак дан за ЦСУ“, рекао је премијер Маркус Зедер. „Међутим јасно је такође да је ЦСУ не само најјача партија, већ је добио јасан мандат да влада.“

Kоалиција са Зеленима?

За разлику од покрајина превасходно на истоку Немачке, у Баварској кајмак који се скупио након слободног пада ЦСУ и Социјалдемократске партије Немачке (СПД) није покупила десничарска Алтернатива за Немачку већ Зелени. Овој странци, која и у анкетама на савезном нивоу све чешће добацује до другог места, неки већ проричу да ће уместо СПД бити нова велика странка левог центра.

Успон Зелених делом је заслуга омашки других, а делом јачањем такозваног реалног крила унутар партије које форсира мање идеала, а више практичне политике за већи број бирача. То крило већ дуго кокетира са могућношћу да са странкама хришћанске уније начини коалицију на савезном нивоу и Баварска је прилика да се опробају у разговорима са ЦСУ, тврђом од две сестринске странке.

Према анкетама су бирачи Зелених ипак у фокусу имали типичне теме ове странке. Чак 73 одсто је рекло да је за њихов глас била важна заштита климе и животне средине, а још су издвојили заштиту природе (68), социјалну правду (60) и стварање приуштивог стамбеног простора (58).

Уколико се потврде тренутне прогнозе и распоред мандата ЦСУ теоретски може да преговара и са Слободним бирачима што је вероватно незгодно јер и та странка има регионални карактер и јака је само у Баварској. „Они морају нама да се јаве, ја никог нећу звати“, рекао је први кандидат ове странке Хуберт Ајвангер самоуверено након избора.

Теоретски је, ако резултат не буде одскакао од прогноза, могућа и коалиција са Социјалдемократама. Kоалиција без ЦСУ није ни математички могућа осим ако у њу не буде укључена Алтернатива за Немачку – а са њима сви одбијају сарадњу.

 https://www.dw.com/sr/fijasko-ve%C4%8Ditih-vladara-bavarske/a-45885572